Viminacium

штитио град са истока“, затим темеље многих зграда, остатке водовода, неколико
цистерни за воду, архитраве, фризеве, сокле, стубове, „често по 3m дуге, 0,5 m
дебеле блокове, који су припадали монументалним зградама у северозападном
делу града, где су такође остали сачувани остаци једног мањег и једног већег
купатила.“ 72 Каструм је Каниц, „који је господарио градом и штитио га“, као и
Сретен Стојковић, видео на левој обали Млаве, на Сопотској греди, повезаног са
десном обалом Млаве мостом, „чији се камени стубови при ниском водостају и
данас виде.“ 73
Иако су прва позната археолошка ископавања у Србији извршена још 1865.
године на Руднику, од стране Јанка Шафарика (1814-1876) 74 , она се, с обзиром на
недостатак документације и начин истраживања, сврставају у ред сондажног
рекогносцирања. 75 Шафарик је још 1846. године, након свог путовања по Србији
ради сакупљања различите историјске грађе, а по налогу Министарства просвете,
дао први познати предлог за предузимање археолошких ископавања у Србији, и
то са списком места, међу којима су и Костолац и Рам. 76
Виминацијум је тако 1882. године постао место где су извршена прва
научна археолошка ископавања у Србији. 77 Ова ископавања је извршио
Михаило Валтровић, и то са дванаест затвореника, 78 а током периода од
тридесет три дана. Како је записао, висораван засејана пшеницом и кукурузом са
„нешто утрине“, а на коме се налазе остаци „римске вароши“, је власништво
72 исто, 179-180.
73 исто, 180. Многи други истраживачи и путописци су објављивали и сакупљали натписе са
Виминацијума. Међу њима су Едмунд Чизул (Edmund Chishull, 1671-1733), који је то учинио још у
XVIII веку, али и Јанко Шафарик, као и колекционари и повереници Стева Николић из Костолца и
Лука Илић Ориовчанин, који су помагали Феликсу Каницу при проучавању старина. Кратке описе
о Виминацијуму су дали и историчар и географ Јован Драгашевић (1836-1915) и чешки историчар
Константин Јиречек (1854-1918), Виминацијум је забележен и на географско-административној
карти-литографији Кнежевине Србије из 1845. године, а коју је израдио Анастас Јовановић (1817-
1899) (Miomir Korać, Snežana Golubović, Viminacium. Više grobalja, tom 2 (Belgrade: Archaeological
Institute Belgrade, 2009), 8-9).
74 Јанко Шафарик је био по народности Словак, а по струци лекар, професор Високе школе и
управник Народног музеја од 1861. године до 1869. године, који је боравио у Србији од 1843.
године до смрти (Михаило Милинковић, „Истраживања Јанка Шафарика у рудничком и
чачанском округу и почеци археологије у Србији – поводом 120 година од првих археолошких
ископавања у Србији“, Гласник Српског археолошког друштва 2 (1985): 74, 77).
75 исто, 77.
76 исто, 78-79.
77
Драгана Спасић-Ђурић. Виминацијум: главни град римске провинције Горње Мезије
(Пожаревац: Народни музеј Пожаревац, 2002), 13.
78 Marija Maksin i dr. Održivi razvoj turizma u Evropskoj uniji i Srbiji (Beograd: Institut za arhitekturu i
urbanizam Srbije, 2011), 329.
80