Viminacium

Клепечкој, воденице на Млави код Дрмна и Прекаја код Брадарца), али и у целом
Окружју пожаревачком (ливаде у Орашју, Рамском риту и др.). 164
Управо је кнез Милош позвао барона Сигмунда Хердера (Siegmund August
Wolfgang von Herder, 1776-1838), главног рударског управника Краљевине
Саксоније, да у сврху обнове рударства у Србији и отварања нових рудника,
провери минеролошке резерве Србије. Он је посетио Србију 1835. године, и након
десетонедељеног путовања по њеној територији, оставио је свој путни дневник,
који је 1845. године објављен у Београду под именом Барона Ж. А. В. Хердера
Рударскиј пут по Сербии 1835. године, а затим и на немачком језику 1846. године
у Пешти. На том путу, барон је на „десетак минута хода изнад Смедерева, на
самој обали Дунава“, видео „мрки угаљ“, а „на удаљености од три сата и десет
минута хода узводно“, (што би могло одговарати положају села Костолац,
прим.аут.), видео је неколико налазишта „мрког угља или смоластог дрвета“ . ,
записавши да би овде могао да се отвори рудник угља ако се налазишта простиру
и даље, и да би се угаљ могао извозити бродовима. 165
Држава је у другој половини XIX века „подстицала индустријализацију и
модернизацију друштва и постепено сврставање Србије у ред развијених
европских земаља“, али је „одувек приватна иницијатива била та која је давала
ритам најважнијим променама“, па се у овом периоду јављају и „први прави
српски индустријалци.“ 166 Након доношења Рударског закона 1866. године
све већи број приватних лица добија права за истраживање руда у Србији. 167
164 исто, 174-175. Воденице су биле у његовом власништву до 1839. године, а потом су постале
државне, млеле су све житарице - кукуруз, пшеницу, јечам, раж, овас, просо и зоб и за услуге
узимале „ујам у натури“ (исто, 177).
165 Сигмунд Фон Хердер, Рударско путовање по Србији спроведено 1835. године по налогу Владе
Кнежевине Србије (Београд: Службени гласник, 2014), 27-28.
166 Добривоје Ерић, „Прва јавна термоелектрична централа у Београду“, Наслеђе, XII (2011): 130.
С обзиром „да је скоро читав XIX век за Србију протекао у борби за слободу и стицање
независности“, почетак њене индустрије се везује за државна предузећа која производе наоружање
и муницију, па су тако основане барутана у Страгарима 1806. године и тополивница у Београду
1808. године (Рифат Куленовић, Индустријско наслеђе Београда (Београд: Музеј науке и технике,
2010), 47). Успон индустрије је био условљен машинским радом, изградњом железничке мреже,
стручном радном снагом, али и јаким државним интервенцијама, улагањем домаћег и страног
капитала и либералнијом спољном економском политиком (исто, 47). Најважнији саобраћајноинфраструктурни
подухвати овог периода у Србији су прва телеграфска линија између Београда и
Алексинца (1854.), отварање пруге Београд–Ниш (1883.), регулација пловидбе Дунавом и уређење
Сипског канала (завршено до 1898.) и оснивање Српског бродарског друштва (1891) (Добривоје
Ерић, „Прва јавна термоелектрична централа у Београду“, Наслеђе, XII (2011): 130).
167 Јaša Grgašević, Rudarstvo u Srbiji - sa slikama rudnika i jednim dodatkom (Beograd: Jugoslovenski
Lloyd, 1923), 13. Рудна лежишта Србије су била позната још у праисторији и антици. Поново
41