Viminacium

основну школу (бар са четири разреда), ове речи су и даље актуелне. Након
изградње Дома културе 1958. године у градском насељу Костолац, овде су
долазила сва домаћа позоришта у гостовање, а Дом је као културно-просветна
установа требало да одигра улогу „неке врсте школске културе“ и „васпита“
рударе. О тој „акцији“ костолачког Дома културе, Бојан Ступица је рекао:
„Човеку смо могли за 24 сата убацити целокупну електрификацију у кућу, обући
га и обути – али потребан је дуг и стрпљив рад да би му се душа оплеменила!“ 831
Очито је да би однос савременог локалног становиштва према културном наслеђу
археолози требало да проучавају са истим степеном озбиљности као што
проучавају прошлост, a током археолошких истраживања је неопходно
сарађивати са становништвом у оквиру формирања истраживачких циљева,
запошљавати их, организовати изложбе, издавати популарне публикације, и
развијати јавне дискусије у вези пројеката.“ 832 Михаило Валтровић је пре више од
831 Милан Шегрт, „Игре, песме књиге“, у Здружено електропривредно предузеће Србије –
Индустријско енергетски комбинат Костолац 1870-1970, ур. Саша Марковић (Костолац: Одбор
за прославу сто година рудника и 25 година термоелектрана ИЕК-Костолац, 1971), 236-237
832
Nick Merriman, „Introduction: diversity and dissonance in public archaeology“, u Public
Archaeology, ur. N. Merriman (London & NewYork: Routledge, 2004), 14. Позитиван пример односа
професионалних археолога и локалне заједнице налазимо у Енглеској, где су већ неколико година
у археолошка истраживања гринфилд (greenfield) локација укључени професионални археолози,
али и припадници локалних заједница, посебно они који из хобија користе детекторе за метал.
Волонтерски рад трагача уз помоћ метал-детектора, и рад осталог становништва у оквиру снимања
терена, геофизичких истраживања, археолошких ископавања, бележења, чишћења и конзервације
налаза врши се уз пратњу и савете професионалних археолога. У Енглеској употреба металдетектора
није забрањена, али је ограничена на места која нису заштићена законом, на којима се
не врше званична археолошка ископавања и за чије истраживање постоји дозвола власника
земљишта. Трагачи су у обавези да пријаве предмете које пронађу, али власти знају да ће сигурно
бити оних који то неће учинити, али и да ће се њихова криминална активност показати током
других незаконитих радњи, па ће тада и одговарати пред законом. Велики број предмета који се
пронађу метал-детекторима потиче из већ култивисане земље, са поремећеним археолошким
слојевима, па се на овај начин чак и помаже у спречавању уништавања предмета, неизбежног при
наставку пољопривредних радова. Археолози након оваквих волонтерских истраживања
организују изложбе, скупове и дискусије. На овај начин се становништво упознаје са методама
археологије и својим културно-историјским наслеђем, а трагачима се указује на начине чувања
археолошких слојева приликом истраживања и важност пријаве налаза институцијама (Rоger
Bland, „The Treasure Act And the Portable Antiquities Scheme: A case study in developing public
archaeology”, u Public Archaeology, ur. k N. Merriman (London & NewYork: Routledge, 2004), 272-
291). Међутим, овакав однос према трагачима и археолозима аматерима је тешко спровести у
Србији, с обзиром да се њихова криминална активност углавном неће касније показати, јер за
друге незаконите радње, односно даљу продају налаза и њихов пренос у иностранство, ретко када
заиста и одговарају. У заштићеној зони Виминацијума данас више нема илегалних ископавања,
али се и изван њених граница налази непроцењиво археолошко благо које је незаштићено.
Једна од активности пројекта прекограничне сарадње ImperiumRomanum реализованог у сарадњи
Народног музеја у Пожаревцу и Регионалног музеја етнографије и граничних пукова из
Карансебеша (Caransebes County Museum of Ethnography and Border Regiments) у периоду од 2013.
до 2014. године, а под слоганом „Ако не желите да дођете до културе, она ће доћи до вас“ („If you
504