Viminacium

задржао, када Крагујевац избија на прво место, а Пожаревац полако заостаје. 99
Пописом становништва у Краљевини Србији 1900. године, пожаревачку општину
је насељавало 12.980 људи, од чега је 1.526 било војника и око 500 осуђеника који
су издржавали казну затвора, док је сам Пожаревац имао 10.835 становника. 100
Милутин В. Миленковић и Живојин Протић 1936. године пишу да је кнез
Милош у Пожаревац, где је имао свој двор, током своје владавине насељавао
становништво из тадашњих околних варошица, које су касније добиле статус села
и „створио Пожаревачку чаршију“. 101 Међутим, већ је напред написано колико је
Пожаревац од малог села напредовао под Турцима, и да је још 1576. године добио
статус варошице- касабе. 102
Супротно Виминацијуму, савремени Пожаревац је на „здравом“ месту, али
Миодраг Пурковић 1934. године цитирајући Владимира Карића пише да је избор
за место Пожаревца случајан, а не неки природни услови, 103 вероватно узимајући
у обзир да је град на комуникационо неповољном месту, односно поред три
велике реке, али од којих ни на једну не излази. С друге стране, Миленковић и
Протић 1936. године пишу да је Пожаревац смештен у равници у којој „има све
услове да буде већа варош“: „Леп изглед се пружа гледаоцу са брда испод кога
лежи Пожревац. С једне стране беласа се Морава, с друге Млавска долина – Стиг,
даље на северу Дунав (...). Панорама која се ретко где може видети, по лепоти,
питомини и занимљивости тако ниског брда. Одмах испод брда лежи Пожаревац,
99 Гордана Војковић, Јелена Срећковић, „Становништво Браничева у 19. веку“, у Браничево у
историји Србије: збо рник радова са Међународног научног скупа, број III, свеска 6, ур. Д. Алексић
(Пожаревац - Београд: Историјски архив Пожаревац – Институт за новију историју Србије,
Београд, 2008), 259, 265.
100 Драгош Петровић, „Прилози за биографије знаменитих Пожаревљана: Дипломате Браничева у
XIX веку“, у Браничево у историји Србије: зборник радова са Међународног научног скупа, број
III, свеска 6, ур. Д. Алексић (Пожаревац - Београд: Историјски архив Пожаревац – Институт за
новију историју Србије, Београд, 2008), 274.
101 Милутин Миленковић, Живојин Протић, Природне лепоте и богатство Поморавља, Стига,
Браничева, Звижда и Хомоља (Београд: Удружење Пожаревљана, 1936), 10.
102 Феликс Каниц је обиласком простора Виминацијума, како сам каже 1889. године, потврдио
једну трасу пута од Маргума ка Пожаревцу, али и због тога унапред постављену претпоставку да
је пре Пожаревца на његовом месту постојало неко мање утврђење, чије су „остатке Турци
искористили при градњи њихове тамошње паланке“. Вероватно са њега потиче, како пише, један
део материјала уграђеног у градске куће и улице, помешан са оним из Маргума и Виминацијума
(Феликс Каниц, Србија: Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, прва књига
(Београд: Српска књижевна задруга, 1989), 166-167).
103 Миодраг. А. Пурковић, Пожаревац (Пожаревац: Штампарија Ђорђа Наумовића, 1934), 3.
236