ovde - vera znanje mir

PRAVOSLAVLJE I IZAZOVI DEMOKRATIZACIJE,
MULTIKULTURALIZMA I TOLERANCIJE 132
Rezime
Rad predstavlja pokušaj da se problematizuje odnos pravoslavlja prema savremenim svetskim
tokovima I izazovima, pre svega izazovima demokratizacije, multikulturalizma i tolerancije.
Ukazano je da pravoslavlje nema autoritarnu strukturu svoje organizacije, a ni autoritarnu
dogmu (apofatička, negativna dogma), jer se umesto svojevrsne opsednutosti hijerarhijom,
grehom i opravdanjem, naglasak stavlja na ljubav i na tzv. pojam oboženja - theosis ("Bog je
postao čovek da bi čovek postao Bog"). Međutim, zbog svojevrsnog liturgijskog
izolacionizma i zanemarivanja tzv. horizontalne dimenzije, odnosno racionalnog odnosa
prema društvu i svetu, pravoslavlje lako podleže opasnosti da bude podvrgnuto autoritarnoj
vlasti (period cezaropapizma u Vizantiji, Rusiji i Nemanjićkoj Srbiji), odnosno da se u
neprijateljskom okruženju (dugi i teški periodi tuđinske i ateističke vlasti) povuče iz sveta, što
ga još više udaljava od modernih tokova, budući da se ovi baziraju na racionalnosti, aktivizmu
i odgovornosti. Isto tako, zbog svojevrsnog etnofiletizma, odnosno nacionalizma, koji proizlazi
iz činjenice da svaki pravoslavni narod ima svoju crkvenu autonomiju, kao i iz činjenice da je u
periodu strane vlasti imalo nacionalnu i državotvornu ulogu, javlja se opasnost da se načela
multikulturalnosti i tolerancije, iako se mogu deklarativno prihvatiti, u praksi teže realizuju. Iz
tih istorijskih i strukturalnih okolnosti, kao i iz činjenice da se većina tzv. pravoslavnih zemalja
posle sloma komunističkog sistema našla u ekonomskoj, političkoj i duhovnoj krizi, prisutna je i
ambivalencija između svojevrsnog pravoslavnog mesijanstva i nacionalnog partikularizma, s
jedne strane, i pozivanja na ljubav, toleranciju, pokajanje i oprost, s druge strane.
Ključne reči: pravoslavlje, demokratizacija, multikulturalizam, tolerancija.
Hantingtonovski talas demokratizacije i religija
Kraj dvadesetog veka označen je kao period takozvanog trećeg talasa demokratizacije.
Ovaj talas je, po američkom teoretičaru Hantingtonu, započeo demokratizacijom Španije,
Portugalije i Grčke posle sloma tamošnjih autoritarnih režima, demokratizacijom nekih zemalja
Latinske Amerike, i nastavljen demokratizacijom Istočne Evrope posle sloma komunizma
(Hantington, 2004).
Proces demokratizacije imao je mnogo međusobno isprepletenih uslova i uzroka, ali ćemo se mi
ovde zadržati na religijskom aspektu ovoga procesa. Naime, teza o pozitivnoj korelaciji
individualističkog, racionalnog i kongregacijski organizovanog protestantizma sa
modernizacijom, pre svega sa kapitalističkim načinom privređivanja (gde je naglasak na
preduzetništvu i ličnoj odgovornosti) i liberalizmom (sloboda i prava čoveka kao individue
nasuprot organizovanoj vlasti), postala je, čini se, opšte mesto, pa je nećemo ovde ponavljati. 133
Ono što je ovde značajnije je, kao što Hantington i mnogi drugi istraživači ukazuju, tzv.
modernizacija Katoličke crkve posle takozvanog Drugog vatikanskog koncila (1962 - 1965).
Katolička crkva je u XIX veku bila protivnik liberalizma i demokratije i stvaranja nacionalnih
država, u kojima se videla negacija hrišćanske univerzalnosti (Hattstein, 1998:89). Time se
potkopavala i papska težnja ka apsolutnoj moći, teološki pravdana tzv. primatom apostola
Petra, koga je, prema Mateju, Hrist nazvao stenom na kojoj će sagraditi svoju crkvu. Tako je
Prvi vatikanski koncil jasno naglasio tzv. nepogrešivost pape kao svoju osnovnu dogmu i
održavanje tradicije i rituala uspostavljenih vekovima pre toga. Proces je nastavljen i u
dvadesetom veku, tzv. Antimodernizacijskom zakletvom (Anti-Modernist Oath), čime su