ovde - vera znanje mir

доминацијом Ибоа (која је била успостављена војним ударом), била је нерасположена или
немоћна да заштити насељенике из народа Ибо на северу Нигерије од насиља руље, али се
није упуштала у систематску злоуптребу њихових људских права. Међутим, после
проглашења сецесија и током сецесионистичких ратова, кад су сецесионистичке групе биле
на губитничкој страни, сецесионистичке власти у Бангладешу, Чеченији, Босни и
Херцеговини и на Косову оптуживале су снаге (бивше) матичне државе за геноцид.
Оптуживање матичне државе за претећи геноцид и систематску злоупотребу људских права
изгледа као уобичајена одлика сецесионистичке пропаганде током или непосредно пре
избијања сецесионистичког сукоба, али не пре декларације сецесије. Премда су оптужбе за
злоупотребу људских права биле, у већини случајева које смо испитали, прилично
веродостојне, њихово време сугерише да ове сецесије, у ствари, нису биле покушаване као
лек за зла која још нису била почињена. Дакле, тешко је ма који од почетних покушаја
сецесије посматрати као лек за систематску злоупотребу људских права или за геноцид или
претњу геноцидом.
Од нашој студији, балтичке државе у бившем СССР-у представљају једини случај
незаконите анексије приступачне независне државе, будући да 1940. године неки грађани
балтичких република нису анексију сматрали неправичном. Међутим, 1989. парламент
СССР-а опозвао је међународни уговор који је водио њиховој анексији и настојао да
редефинише односе са ове три државе без икаквог упућивања на анексију. С обзиром на ово
опозивње, после 1989. било је мало тога, ако уопште ичега, преосталог од неправичне
анексије за одстрањивање или излечење. Проглашењем своје независности 1990. и 1991.
године балтичке сецесионистичке власти нису смерале само да излече анексију, него и да
осујете сваки покушај да се нађу други лекови за ову неправду, осим њихове независности.
Будући да је влада СССР-а предложила друге лекове за неправду коју је починила, балтичка
проглашења независности очигледно нису била лекови последњег излаза.
Изгледа како Бјукенен верује да се Руска Федерација сложила да призна Чеченима
аутономију унутар државе и да је Србија била спремна за сличну аутономију Албанаца на
Косову. Међутим, широку аутономију Косову 1974. године није признала демократска
влада Србије, него је то учинила комунистичка влада СФРЈ. Комунистички лидери Србије,
иначе одани југословенском комунистичком руководству, од 1976. па надаље безуспешно
су покушавали да ограниче ову аутономију. Стога би се могло тврдити да се Србија, чија је
комунистичка влада опозвала аутономију Косова 1989. године, никад није ни сложила да
Косову призна аутономију, коју је уживало под комунистичком владавином у СФРЈ од
1974. до 1989. Исто тако, чеченска декларација независности 1991. године није навела
никакве прекршене споразуме између Руске Федерације и Чечена, делимично због тога што
Руска Федерација у то време није имала такве уговоре са њиховим вођама. Насупрот томе,
најава војног владара Нигерије у марту 1967. да ће Источни регион (будућа Бијафра) бити
подељен на три федералне јединице унутар Нигерије била је очигледно кршење акубриског
споразума, експлицитног унутардржавног споразума између њега и војног владара
Источног региона, који [уговор] је одрицао влади матичне државе свако право промене
регионалних граница без сагласности регионалне владе. Управо је делимично као одговор
на ово кршење споразума Бијафра прогласила своју независност неколико дана касније.
Штавише, од свих разматраних сецесија, Бјукененова теорија би недвосмислено оправдала
само три: узајамно сагласне сецесије Норвешке и Словачке и једнострану сецесију Биафре
(и сецесију Квебека, ако би се влада Канаде, у будућности, с тим сложила). Од ова три
случаја једино се Бијафра држала права на сецесију као лека пре свог проглашења сецесије.
Међутим, при оправдавању покушаја сецесије Бангладеша, Косова и Чеченије, изгледа како
он претпоставља да нека група може стећи право на сецесију, после неког
сецесионистичког сукоба, чак и ако у време декларације сецесије није имала такво право.
Ово покреће следеће питање: