ovde - vera znanje mir

На сличан начин, сецесије балтичких република штетиле су интересима већине становника
бившег СССР-а, због тога што су ове сецесије умногоме допринеле распаду СССР-а. Онда
би се могло тврдити да уколико су ови распади водили осиромашењу и пресељењу великог
броја људи, да је штета коју проузроковали била битна (супстанцијална). Зато изгледа да
ниједна од ових сецесија не задовољава нужне захтеве за оправдану сецесију које су
предложили Маргалит и Раз, па према томе, ниједна од сецесија њих није била потпуно
оправдана.
Како измерити релативне штете и користи од потенцијалних сецесија?
Чак и ако су неке сецесије задовољиле већину, ако не и све од Маргалитиних и Разових
строгих критеријума, не знамо како, у процесу међународног признавања сецесија,
међународне организације и државе треба да мере оно што сачињава супстанцијалне
губитке, крупне мањинске проблеме и, што је најтеже од свега, просперитет и
самопоштовање неке групе (или њихово порицање). Да ли, на пример, прво двоје треба
измерити у нумеричким терминима и ако је тако, који су бројеви на скали? Ако не постоји
опште слагање о томе како се мере штете и користи, мала је вероватноћа да се критеријум
штете и бенефиције може доследно применити у додељивању међународног признања.
Дакле, критеријуми оправданости које су предложили Маргалит и Раз покрећу следеће
опште питање:
Ако не постоји слагање о томе како мерити штете и користи које произлазе из сецесија,
како би се могли употребити критеријуми штете и користи за сврхе регулисања
међународног признавања сецесија?
Бјукененова теорија избегава поменута питања усредсређивањм на озбиљне – и стога
наизглед неоспорне – неправде или злодела почињена против сецесионистичке групе и
предлагањем да, уместо појединачних држава, међународно признавање треба да регулише
нека међународна институција којом управља међународно право. Штета коју сецесија
треба да излечи – геноцид или претња геноцида, неправично стицање територије и/или
систематска злоупотреба њихових људских права – тако је велика да, по Бјукененовом
становишту, матична држава (и то не само њена тренутна влада) која наноси такву штету
губи свако овлашћење да контролише ту територију. Ако је тако, никаква штета која би,
могуће, била проузрокована не-сецесионистима, не може се упоредити са типом штете која
чињенички резултира тиме што матична држава губи овлашћење да контролише
територију.
Како сецесионистичка популација може добити излечујуће право да се отцепи од своје
матичне државе?
Неки од Бјукененових критеријума изгледају као да прилично лако важе за наше случајеве
сецесије. Свако слагање између матичне државе и сецесионистичких вођа, без обзира на
подршку изборног тела за слагање, по њему, оправдава одобрену сецесију. Као што смо
сада знамо, овај услов оправдава сецесије и Норвешке и Словачке. Али, његов критеријум
геноцида и претње геноцидом тешко је применити у свим случајевима које смо разматрали,
јер ниједна матична држава, изузев Нигерије, пре декларације сецесије или независности,
није била оптужена за геноцид или претњу геноцидом. После завршетка сукоба у Нигерији,
1970. године, почетне оптужбе да је матична држава, Нигерија, претила Ибоима геноцидом
изгледала је неосновано. Слично томе, изгледа да се ни у једном од случајева које смо
помињали, влада матичне државе, пре декларације сецесије, није упуштала у систематску и
обухватну злоупотребу људских права сецесионистичке популације. Почетне жалбе
косовскоалбанског сецесионистичког покрета, који је настао из косовскоалбанских нереда
1981. године, нису укључивале оптужбе за систематску и обухватну злоупотребу људских
права од стране матичне државе. Ове оптужбе су биле упућене онда када је матична држава
покушала да, силом, угуши албански сецесионистички покрет, од 1988. године па надаље. У
случају сецесије Бијафре влада матичне државе, после збацивања војне владе под