ovde - vera znanje mir

1. sreckop Says:
December 4th, 2007 at 7:02 pm
Када је Анвар ел Садат, египатски председник, предузео дипломатску акцију ради
заустављања рата између Египта и Израела, и током 1977. први пут дошао у Израел
на састанак са израелским премијером Менахемом Бегином, пратио га је египатски
министар иностраних послова Камел Ибрахим. За тадашњу блискоисточну политику
министар је био релативно млад човек, још није био напунио ни педесет година.
Али због њега умало није пропао овај сусрет, и умало да крахирају преговори који су
тада вођени између Египта и Израела.
Наиме, Бегин, израелски премијер, који је пореклом био из Брест – Литовска (некада
Пољска, данас Белорусија), хтео је да „пробије лед“ са малом шалом – у напетој
ситуацији у којој су непомирљиви непријатељи први пут сели за преговарачки сто –
окренуо се према Ибрахиму и рекао: „Младићу, реците ми…“
Није успео ни да заврши реченицу а Ибрахим је, страшно разгневљен, викнуо: „Ви
ме вређате! Ја сам египатски министар иностраних послова, представник сам
најзначајније арапске државе, и ви ме вређате!“. Ибрахим је устао и отишао, настала
је дипломатска криза, сви су трчали за њим и покушавали да га врате за сто.
А десило се следеће – конфликт није био политички него културолошки. Бегин,
пореклом европљанин, је мислио да Ибрахиму даје комплимент, јер хвали његову
младост која се у Европи сматра за истинску вредност. Међутим, Ибрахим је био са
Истока. Он је разумео да му Бенин говори да је дете, да је неодговоран и недорастао.
Камел Ибрахим је европску досетку схватио као напад на себе, на своју земљу и на
све Арапе.
Нема сумње у то да је за сваки дијалог потребно уложити одређени напор, који
сразмерно расте уколико се културолошке / језичке / религијске / друге разлике
повећавају. Дијалог између религијских система који су настали у различитим
поднебљима, можда на различитим континентима, у различитим друштвеним
уређењима, у различитим епохама, међу различитим народима итд - собом носи
страшан ризик неразумевања, или, још горе, полуразумевања и погрешног схватања.
Велико је умеће учествовати у дијалогу. У таквим ситуацијама се најбоље види да
“свака реч има реп”, и колику тежину заиста може да има реч - толику да је кадра да
убије, и то не само у метафоричком смислу, и онога ко је говори, и онога ко је
слуша.
Као што су колеге већ више пута напоменуле на Форуму, упознавање других
култура, проучавање језика, лингвистике, историје, културологије, упоредне
религије, теологије, етнологије итд - је насушна претпоставка дијалога међу
различитим конфесијама / религијама - а све у циљу бољег разумевања и
превазилажења многих баријера које данас стоје између нас: неких условљених
географском / језичком удаљеношћу, неких условљеним “анахронизмом” култура, и
неких “вештачки” постављених, из идеолошких и сличних разлога, и многих других.
Као што је Александар приметио, “језик чини спону између човека, религије и целог
друштва”. На учесницима интеррелигијског / интерконфесионалног дијалога остаје
да задрже и одбране ту службу (функцију) језика. Јер он може да постане и узрок
непоразума, као у библијском извештају о зидању Вавилонске куле. Интернет, као
средство масовне комуникације, нуди непресушне ресурсе, несагледиве могућности
и безброј информација као подршку овом настојању. Искористимо све то што нам се
налази на дохват руке,… just a “click” away.
2. vesnaa Says:
December 8th, 2007 at 11:50 pm