ovde - vera znanje mir

judaizmu, hriscanstvu i islamu. Sve veruju u jednog boga, zasnivaju se na veri i ucenju
Abrahama i svaka od njih veruje da poseduje božju istinu i spoznanje, koju im je jedini Bog
otkrio preko proroka. Ova otkrovenja su prikazana u odgovarajućim svetim knjigama. Izgleda
da tzv. prirodne religije ne pokazuju ovu tendenciju, za razliku od tzv. religija knjige. Narocito
se vera u jednog Boga pokazala kao netrpeljiva i lako zapaljiva, jedina ispravna, te je stoga i
dužnost vernika da je šire na one koji ne veruju ili veruju u drugog Boga odn. bogove, što je
često dovodilo do upotrebe nasilnih sredstava.
Dugo vremena je izgledalo da je religijski ekstremizam u religijama Abrahama
prevaziđen. Smatrano je da je sa prosvetitleljstvom, kada je zapravo “rastvorena” viševekovna
simbioza između države i religije, i kada su društvo i država svoju legitimacijsku osnovu
potrazili u sekularnim vrednostima, iz hrišćanstva nestao i svaki fundamentalizam. Verovalo se
da će se formiranjem države Jevreja, Izraela, ono čemu su oni vekovima težili, i kod njih prestati
razlozi za ispoljavanje verske netrpeljivosti. Ali, početkom 90ih godina, u svojoj poznatoj knjizi
“Le vengeance de Dieu”, tj. “Osveta Boga”, francuski sociolog Gilles Kepel je pokazao da su
religijski ekstremisti opet krenuli u pohode. Da su islamisti pri tom najradikalniji, razlozi po ovom
autoru su istorijske prirode: oni nisu imali reformaciju, nisu imali Martina Lutera koji bi
“razmrdao” krute stavove islamske religije. Ono sto je zajedničko svim ovim ekstremističkim
pokretima je, po ovom autoru u tome da modernim državama fali legitimacijska osnovica. Svi oni
žele da profani svet postave ponovo na religijsku osnovicu. Muslimani pozivaju na džihad protiv
“nevernika” (kafir – što u stvari znači pridružitelj, onaj koji pridružuje Alahu i druge bogove),
protiv zla koji se pre svega manifestuje u zapadnom svetu, i bore se za reislamizaciju zemalja, u
kojima je Muhamedovo učenje prožimalo sve sfere života – privrednog, političkog i privatnog.
Jevrejski ekstremizam zalaže se za rejudeizaciju laicističke izraelske države i za proterivanje svih
nejevreja sa te teritorije. Tako Jevreji koji naseljavaju Hebron uzvikuju: nijedan cetnimetar svete
zemlje neprijateljima Izraela! A hrišćanski fundametntalisti npr. sanjaju o hristijanizaciji sveta
(In Communion, Reference Texts From Contemporary Authors, 1999:
http://www.incommunion.org/musc/peaceFromAbovbe- Chap6.asp). Magnus Ranstorp naglašava
da se u periodu od 60ih do 90ih godina prošlog veka broj fundamentalističkih pokreta utrostručio,
i da se ta tendencija nastavlja u posthladnoratovskom periodu, u kome povratak tradicionalizmu i
religioznosti daje socijalnu i kulturnu koheziju koja nedostaje u uslovima nadirućeg procesa
globalizacije (Ranstorp, 2002: http://www-stratisc.orf/strat/strat_6667_Ranstorp.html).
Iako se smatra da izvorna učenja ne pozivaju na rat već na mir, da se zalažu za vrhunske etičke
ideale i vrednosti poput mira, bratstva, tolerancije, jendakosti, neophodno je kritički razmotriti
ovaj stav i proučiti izvorne svete spise ovih religija. I Kur’an i Stari i Novi zavet govore o
milosrdnom dobrom Bogu, pozivaju na ljubav i mir, što mozda najjasnije pokazuju Hristove reči
iz Novog zaveta: “Ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe”; “Blagosloveni da su mirotvorci jer će ih
zvati decom božjom”, a sa druge strane se na mnogim mestima u svetim knjigama mogu naći
stavovi kao “Ja sam došao da rastavim oca od sina i ćerku od majke”, ili “Nemojte misliti da
sam došao da donesem mir na zemlji. Nisam došao da donesem mir već mač.” I prorok Muhamed
kliče: “Bojite se vatre, koja se sprema za nevernike.” Čuven je i bezbroj puta citiran starozavetni
stav: “Oko za oko, zub za zub.” Takvi zahtevi i stavovi i danas deluju i te kako zavodljivo na
ljude koji se u savremenom postmodernističkom svetu, koji nudi bezbroj identifikacionih
obrazaca i često ne nudi čoveku neko čvrsto uporište, nisu najbolje snašli. Isto tako mogu da
služe kao odbrambeni mehanizmi poremećenih i bolesnih ljudi, a i maska iza koje se,
pozivanjem na tzv. prave, vrhunske i univerzalne vrednosti zapravo kriju i pokušavaju da se
sprovedu utilitaristički ciljevi, često veoma prizemnog karaktera, npr. osvajanje političke vlasti.
Zanimljivo je da se netrpeljivost ispoljavala i da se ispoljava ne samo prema
članovima drugih verskih zajednica, već i prema članovima iste verske zajednice. Čest je
slucaj, na što ukazuje Đuro Šušnjić u svom dvotomnom delu Religija, da je ona često i žešća
prema članovima iste verske zajednice. “Zvanična vera je često netrpeljiva prema jeretiku iako