ovde - vera znanje mir

protestantskoj praksi devetnaestog veka. Danas se pod fundamentalizmom može podrazumevati
“samovoljan separatistički pokret koji, kao stalna suprotnost modernom procesu opšteg
otvaranja u razmišljanju, delanju, načinu života i društvu, treba da povrati apsolutnu sigurnost,
čvrsto uporište, pouzdanu zaštitu i jasnu orijentaciju putem iracionalne osude svih alternativa”
(Kincler, 2002:9) koji će svakako biti prisutan u sutrašnjici. “Budući da su verski
fundamentalisti”, ističe Kincler, “ubeđeni da imaju bolje odgovore na pitanja sveta (pred
bogom i pred ljudima), bolju moralnu životnu praksu, oni često misle da ih kao takve moraju
misionarski, a ponekad čak i militantno, saopštiti ili čak nametnuti svojoj sekularnoj okolini”,
nije čudno što mnogi fundamentalisti žele da svoje ciljeve ostvare upotrebom političkih i
društvenih instrumenata moći.
Klasičan religiozni fundamentalizam u Americi uperen je protiv modernizma, protiv
nauke, naglašavajući značaj apsolutne autentičnosti Svetog pisma, a “možda najpoznatiji plod
fundamentalističkog razumevanja Svetog pisma jeste takozvani kreacionizam, bezuslovno i
bukvalno priznavanje biblijske priče o Postanju i istovremeno striktno odbacivanje svakog
oblika evolucije, bilo da je reč o Darvinovoj teoriji ili teoriji njegovih sledbenika” (Isto, 41).
Milioni pripadnika crkava baptističke, kalvinističke, evangelističke tradicije u Evropi mogu se
nazvati fundamentalistima. Slično je u katolicizmu: “Kod katolika se, doduše, u tom kontekstu,
obično ne govori o fundamentalizmu, ali je mentalitet u suštini isti. Protestantski
fundamentalizam zastupa stanovište tako-mi-govori-Biblija, a katolički polazi od tako-migovori-Papa.”
(Isto, 51) Umesto Biblije, fundamentalistički katolici najviše poštuju Papu,
umesto otvaranja ka savremenim društvenim procesima, okreću se nekritičkom poštovanju
tradicije. Najbolji primer za ovakvo razmišljanje jeste nadbiskup Lefevr koji je ošto kritikovao
odluke Drugog vatikanskog koncila kojim se Crkva “pogrešno” okrenula svetu, ekumeni,
slobodi. U katolicizmu niču verski redovi inspirisani Lefevrovim teološkim stavovima.
Tražeći razloge islamske pobune protiv zapadnohrišćanskih vrednosti, Kincler navodi da
je ova religija bila neraskidivo povezana sa društvom (da je bila sama država) i svi vernici koji
poštuju šerijat – jesu fundamentalisti. To je religija koja prožima (sažima) ceo lični-društveni
život, te se fundamentalisti, ubeđeni u ispravnost svojih životnih načela, bore protiv
relativizacije njihove (svete) istine.
I judaizam skriva mnoge fundamentaliste (cionisti, pripadnici pokreta Tešuva, pripadnici
učenja rabina Moše Tajtelbauma, rabina Lubaviča, Elezera Menahema) koji se zalažu za
izgradnju svojevrsne teokratske države.
Ekumenski pokret: dijalog, novi identitet, utopija
Ekumenski pokret jedan je od najširih teoloških i društvenih pokreta koji se bori za
ujedinjenje vernika, za “tihu molitvu”, za traganje za sličnostima i međusobno razumevanje.
Predviđanja o budućnosti ekumenskog pokreta su različita, od krajnje optimističnih do
pesimističnih, kao što je misao Hansa Mola: “Samo invazija iz svemira može da ujedini verske
zajednice.” (Mol, 1976)
Po Hansu Kingu, u hrišćanstvu razlike postoje, no one ne diraju u dogmu. Istočna i zapadna
Crkva bi trebalo da se teološki i institucionalno usaglase, prvenstveno u vezi sa pitanjem primata
Crkve i stavovima o nepogrešivosti vlastite Crkve. Ilustracije radi, sa katoličke strane to bi
praktično značilo odricanje od Petrove moći u korist Petrove službe, sa nekatoličke to bi moglo
da znači priznanje Petrova primata kao primata službe ili “pastoralnog primata”. Osim toga, to
bi moglo da znači da se Crkva (King govori o katoličkoj, jer njoj pripada) liši svih tvrdnji sa
epitetom “nepogrešivo”. Ekumenizam ad intra u Kingovoj zamisli sastoji se u pozivanju na
izvornu hrišćansku poruku, na jedinstvenu evanđeosku predaju. Ekumenizam se može i mora
proširiti i na ostale svetske religije. Po Kingu, teologija mora da bude u službi uspostavljanja
dijaloga, što znači i svetskog mira. Potrebno je novo čitanje povesti teologije, odnosno potrebno
je izgraditi, na prvom mestu, “kritičku ekumensku teologiju”. Zagledan u budućnost ekumenskog