ovde - vera znanje mir

nevinost. U to vreme Heleni su već razlikovali namerno od nenamernog delanja, ali nisu mogli
da zamisle da onaj ko prozrokuje neko zlo ne bude kriv. Tako je zakonodavac Drakon
razlikovao željeno od nenamernog ubistva, dok je Solon, sledeći ga, uveo zakon o pomilovanju.
Međutim, u pojmu αιτια nije bilo te razlike: kada se prosuđivalo o nenamernom prestupu
krivica je padala na oruđe oslobađajući vinovnika krivične odgovornosti. To je praktično
značilo primanje krivice kod svakog prouzrokovanja štete. Promenu i ovde donose sofisti.
Antifont je, razmatrajući slučaj nenamernog ubistva dečaka utrčalog u putanju kretanja koplja,
izneo stav da bacač koplja nije uzrok nesreće i da se ne smatra krivcem. Štaviše, samo dete je
krivo za sopstvenu nesreću jer se, iako nenamerno, nehajno vladalo. Bacač koplja ostaje nevin
i nekažnjen, pri čemu krivica nije svaljena ni na oružje. Razvijen je stav da samo namerno
postupanje može biti ubrojivo uzročniku.
3. Problem krivice zauzima značajno mesto u helenskoj filozofiji, tu imamo u vidu pre
svega period otvaranja etičke i, šire, praktičke tematike nakon onog radikalnog pregiba grčke
filozofije od teorijsko-kosmološke ka praktičkoj refleksiji. Videli smo kako je sofistika dala
filozofsko-etički refleks istorijskom iskustvu Helena. Platon je jasno razlikovao dobrovoljne i
nedobrovoljne prestupe, smatrajući da su samo prvi nepravo (αδικια). Po njegovom mišljenju
zakonodavac je prilikom utvrđivanja kazne trebao da uvažava vrstu namere i karakter krivca.
Međutim, šteta se morala nadoknaditi u oba slučaja, što ne čudi kada se prisetimo helenskog
nazora o uzročnosti. U svojoj analizi uzroka ogrešenja (αµαρτοµενων) Platon razlikuje bes,
zadovoljstvo i neznanje. Za prestupe iz neznanja samo uslovno važi ubrojivost i kazna. Prestupi
iz besa kažnjavaju se da bi krivac naučio da svoj bes obuzdava. Kod ubistva koje je planirano
ali od drugog čoveka izvedeno, podstrekač je takođe bio odgovoran (αιτιος). Riter kaže da se
sa Sokratom i Platonom oblikuju shvatanja intelektualne krivice, koja su bila određujuća za
celokupnu antičku filozofiju. Demokrit je pre njih smatrao da odgovornost za prouzrokovanje
krivice αιτια pripada neznanju najboljeg, ali «prvo Platon ipak formuliše osnovne ideje
intelektualne etike, da niko nije dobrovoljno zao. Značenje αµαρτ- pojmova mora zato
neminovno ponovo pasti nazad na svoje stare pozicije (intelektualnog propusta, sakralnog
prekoračenja). Posle Platona gotovo da se ne može više dati ogrešenje o znanje najboljeg.
Problematiku takve umstvene etike, koja bi u poslednjim konsekvencama isključivala
mogućnost moralne krivice, Platon ne obrađuje izričito i samo nagoveštava rešenje predstavom
silaska duše u materijalni svet u mitu o duši, u Fedru, koje su kasnije sledili platoničari.» 93
Platonov mit o seobi duše govori o krivici ljudske duše za izbor sopstvene sudbine.
Nakon boravka na «onom nadnebeskom mestu» gde duše, ukoliko su uspešne neko vreme
gledaju ono što jeste, silazak u materijalni svet različit je u svojim obličjima, zavisno od
stepena one uspešnosti. Duša se u materijalnom svetu seća svog boravka u svetu ideja, to znači
da je ona zasnovana na samoj sebi, da je ona početak. Međutim, sama neposrednost tog svog
samoodnošenja putem sećanja prepreka je za subjektivnost svesti koja radom, spoznajom dolazi
do stava samoizvesnosti. Prvo rođenje je svim dušama isto, kaže Platon u Timaju, sve dobijaju
ljudski život muškarca. «Odredivši im sve to, da ne bi sam bio uzročnikom buduće
iskvarenosti bilo kog živog bića, Bog raseja duše, neke na Zemlju, druge na Mesec, a neke,
opet, na ostale organe vremena.» 94 Pravedan život, zatim, u dodeljenim prilikama vodi boljoj
sudbini, nepravedan goroj, u ciklusu koji traje deset hiljada godina. Izuzet je jedino život odan
filozofiji: duše koje tri puta uzastopno odaberu egzistenciju filozofa, okrilate se ranije i vrate
se već posle tri hiljade godina. «A druge, kad prvi život navrše, dođu na sud, a kad im se
izrekne presuda, dođu u kaznionice pod zemljom, i tu trpe kaznu, a druge na osnovu presude
budu uzdignute na neko mesto u nebu, i tu provode život sličan onome što su ga provele u
ljudskoj prilici. A u hiljaditoj godini i jedne i druge dolaze na žrebanje i odabiranje drugog
života i svaka sebi odabira onaj koji hoće.» 95 Tako Platonov mit o seobi duša razvija predstavu
o krivici duše, a mit o Eru, u Državi, dalje je razrađuje.