ovde - vera znanje mir

Od samog pocetka, od vremena ranog hriscanstva, Crkva je bila nosilac razvoja u oblasti
komunikacija. Najpre je to bilo prepisivanje knjiga, kako bi se Rec Bozja i tumacenja Sv. Otaca
sirili medju ljudima. Ta tehnika rada, ma koliko nama danas izgledala zastarela, bila je vrhunac
tehnologije svoga vremena..
Za knjige je upotrebljavana na poseban nacin pripremljena koza, pergament. Boje i ukraci su bili
od najboljih materijala, tako da nas i danas stari rukopisi zadivljuju svojom lepotom. Tada je
crkvena izdavačka delatnost – prepisivanje, sluzilo za bogosluzbene svrhe i obrazovanje
svestenika.
„Novo vreme-novi obicaji“, kaze stara poslovica. Kada je Gutenberg stampao prvu Bibliju, digla
se velika prasina, govorilo se da ce knjiga biti obesvecena, ali to je bio nacin da Sveto pismo
stigne do velikog broja citalaca.
Stamparije nisu stampale samo bogosluzbene knjige, već i sve ostale. Tako da gledajući kroz
istoriju, ima mnogo vise stampanih knjiga cije se sadrzina ne moze nikako nazvati dobrom i
moralnom, ali one prolaze, a Sveto pismo ostaje i navek ce.
Sve-vremene Hristove reci: „Ko hoce, neka ide zamnom“ mogu se u potpunosti primeniti i na
izdavastvo. Ko hoce, odabira dobre, dušekorisne knjige, a ko je odabrao drugaciji put, to je njegov
slobodan izbor.
Covecanstvo napreduje neuporedivo brze u tehnologiji nego u duhovnosti. Tako je u nase vreme
Internet postao nacin komunikacije veceg dela razvijenog covecanstva.
I na Internetu su prisutni strasni sadrzaji, ima tu svega i svacega, sto pristojan covek ne moze ni da
pomisli, ali ako se setimo Hristovih reci, trazicemo ono sto nam prija, sto nas oplemenjuje i
ukazuje na pravi put.
Dakle, ni jedna komunikaciona tehnologija, sama po sebi nije losa. Dobar je ili los nacin na koji se
koristi. Tako je i sa Internetom.
Pre desetak godina su se mnogi cudili kad su culi i videli da u manastiru Decani monasi koriste
kompjutere, pripremaju knjige za stampu i koriste Internet. Strasne godine su pokazale koliko je
bilo mudro sto su monasi ovladali tim tehnikama. Tako se istina o stradanju svetinja probijala u
svet, ali i svetu pokazala koliko i kavo je nase kulturno nasledje.
Po nekim istrazivanjima, danas svaki sesti stanovnik Evrope koristi Internet, da li Crkva moze da
se lisi komunikacije na ovaj nacin? Da li treba da ostane po strani ili da pokusa i na ovaj nacin da
priblizi, pomogne, utesi, nauci.
Koliko je Internet potreban, svedoci i to da sve nase Eparhije i Patrijarsija imaju svoje sajtove.
Vise niko ne postavlja pitanje: da li Crkva treba da koristi Internet? Jedino pitanje je:
kako i na koji način treba koristititi ovaj nacin komunikacije, pa ako hocete i misionarenja,
obrazovanja i sirenja Reci Bozje?
Kako i na koji nacin se zastititi od losih uticaja?
A zar nismo svi, svakoga dana, cim ukljucimo televizor ili izadjemo u grad, izlozeni isti tako
pogubnim uticajima. Šta radimo i kako se od njih stitimo? Hocemo li, zbog svega sto, naprimer, na
putu od kuce do crkve, čovek vidi i kavim je sve sablaznima izlozen, prestati da odlazi u crkvu?
Mislim da je ovakvo pitanje potpuno umesno i kada se govori o Internetu.