ovde - vera znanje mir

одговорност за спасење целокупног света, онога света чије тело јесте и наше тело и чији
живот јесте и наш живот.
У Књизи Постања читамо да је Бог створио свет за шест дана. А шестога дана, истога дана
када је довршио стварање призивајући у постојање звери и животиње и гмизавце земаљске,
и пошто је видео лепоту целокупне творевине, Бог је прешао на стварање човека (в.
Постање 1 и даље). Овде видимо да није реч само о још једном од створења која
сачињавају свет, већ о створењу које је воља Божија издвојила између осталих да оно буде
икона Божија у свету, односно непосредно показивање, јављање и представљање Бога. Због
тога човек и влада творевином - не у смислу некаквог надзорника или наметнутог газде -
него у смислу водича који целокупну творевину управља ка њеном крајњем смислу и циљу.
Материјал за стварање човека није ништа друго до прах земаљски. То својство потицања из
земље биће и име првог човека - Адам (Земљанко, онај који је од земље створен). Међутим,
у ту земљану природу човека Бог удахњује “дух животни” те се човек показује као “душа
жива”. Створивши га као биће састављено од душе и тела, од духовне и материјалне
природе, Бог је човека учинио споном између Себе и света. Човек је постављен за
свештеника целокупне творевине Божије, тј. човеку је дата могућност да на престо
Божанства устоличи “прах” земаљски.
Рајски живот човека и његов однос са Творцем заснивао се управо на непрестаном
приношењу света Ономе који му га је поверио “да га ради и да га чува” (в. Књигу Постања),
али и на заједници коју човек има са светом и природом. Од рођења па надаље живот
човека се остварује узимањем хране, директним примањем материје света. Човек прима
свет као храну, узима га у себе и чини га својим телом. Тиме човек истовремено остварује
заједницу са Богом Који даје човеку “да једе са сваког дрвета” као благослов - односно
остварење односа са њим, али такође (и не мање важно) узимањем хране човек остварује
однос и заједницу и са светом. Исту ту истину налазимо у Литургијској пракси Цркве где
однос човека са Богом бива поново остварен узимањем хране, хлеба и вина, Тела и Крви
Христове. Због тога је и слика Царства Божијег у Новоме Завету често слика вечере, где
људи “једу и пију за трпезом” коју им је Бог поставио…
Узимањем неблагословене хране “са дрвета познања добра и зла”, злоупотребом слободе
која му је дата, односно погрешном употребом Божије творевине човек се одваја од Бога и
умире водећи са собом целокупну природу у смрт. Тежња човека да својим потребама и
жељама потчини творевину довела је до пада који је проузроковао да земља рађа “трње и
коров”, односно да природа од благослова Божијег постане проклетство за човека. Бог
након пада прориче Адаму “са знојем лица свога ћеш јести хлеб, докле се не вратиш у
земљу од које си узет, јер си прах, и у прах ћеш се вратити”.
Та агонија, тај сукоб између човека и света траје до данас, и можда баш у наше време
достиже свој врхунац. Потрошачки менталитет савременог човека и жеља за стицањем што
већих “материјалних добара” нимало не доприноси разрешењу проблема са којим смо
суочени, боље рећи само га продубљују. Свест да би економски напредак могао завршити
глобалном катастрофом, а не благостањем како се очекивало, још увек није довољно јака.
Литература:
Христос Јанарас, ЕКОЛОШКО ПИТАЊЕ: егзистенцијални а не канонски проблем,
http://verujem.org/teologija/h_janaras_05.html
Petar Tomašić, Kršćani moraju biti obazrivi prema svemu što je Bog stvorio i blagoslovio,
http://www.glas-koncila.hr/rubrike_interview.html?news_ID=983
P. Tomašić, Očuvanje okoline naša je dužnost, http://www.pogled.org/02pog678/razgovor.htm
1. sreckop Says:
February 6th, 2008 at 8:03 pm