ovde - vera znanje mir

A u Siriji, po dolasku Franđa, politički život je zatrovan „ratom dva brata“, dve neobične
ličnosti koje kao da su pobegle pravo iz mašte nekog narodnog pevača: Ridvana, kralja Alepa, i
njegovog mlađeg brata Dukaka, kralja Damaska, koji jedan prema drugom gaje tako tvrdokornu
mržnju da im ništa, čak ni zajednička pretnja, ne dozvoljava ni da pomisle na pomirenje. “
(str. 36)
„ Taj čovek, koga je poslalo samo proviđenje, nekada je bio rob, što za turske emire
nije nimalo ponižavajuće. Naime, seldžučki vladari stekli su naviku da postavljaju svoje najvernije
i najdarovitije robove na odgovorna mesta. Vojskovođe, namesnici gradova često su robovi,
„mameluci“, a njihova je moć tolika da čak nemaju ni potrebe da budu zvanično oslobođeni. Pre
okončanja franačke okupacije, celim muslimanskim Orijentom upravljaće sultani mameluci. Već
1098, najuticajniji ljudi Damaska, Kaira i nekoliko drugih velegrada ili su robovi ili sinovi robova.
Karbuka (vladar Mosula, prestonice „Džezire“, to jest Mesopotamije) je jedan od
najmoćnijih. Taj autoritarni oficir prosede brade nosi tursku titulu atabega, doslovno „kneževa
oca“. U seldžučkom kraljevstvu, članovi vladajuće porodice imaju izuzetno visoku smrtnost –
bitke, ubistva, pogubljenja – i često ostavljaju za sobom maloletne naslednike. Kako bi zaštitili
interese tih dečaka, određuju im tutora koji se, da bi učvrstio ulogu poočima, uglavnom ženi
majkom svog štićenika. Ti atabezi postaju, po svoj logici, istinski nosioci vlasti, koju često
prenose na vlastite sinove. Zakoniti vladar tada je puka marioneta u njihovim rukama, a ponekad i
talac. Međutim, strogo se poštuje privid. Tako se dešava da vojskom zvanično „komanduje“ dete
od tri ili četiri godine koje je svoju vlast „prenelo“ na svog atabega.
Upravo je to posredi u neobičnom prizoru što se može videti poslednjih dana aprila 1098,
kada se skoro trideset hiljada ljudi okuplja na izlazu iz Mosula. Zvanični ferman tada objavljuje da
hrabri ratnici kreću u džihad protiv nevernika, po naređenju nekog beznačajnog seldžučkog
potomka koji je, vireći iz pelena, zapovedništvo nad vojskom poverio atabegu Karbuki. “
(str. 45)
„ Ne radi se samo o ličnim netrpeljivostima, već o pravoj uroti čiji podstrekač nije niko drugi
do kralj Dukak iz Damaska, koji je prišao mosulskim trupama čim su ušle u Siriju. Muslimanska
vojska odista nije homogena sila, nego koalicija vladara često suprostavljenih interesa. Atabegove
teritorijalne ambicije ni za koga nisu tajna, pa Dukaku nije bilo nimalo teško uveriti ostale da im je
istinski neprijatelj sam Karbuk. Ako taj iz boja s nevernicima izađe kao pobednik, izdavaće se za
spasioca i onda nijedan sirijski grad neće izmaći njegovoj vlasti. Ako, naprotiv, bude potučen,
opasnost što se nadvija nad sirijske gradove biće uklonjena. Spram te opasnosti, franačka najezda
je manje zlo. A u tome što Rumi hoće da uz pomoć svojih plaćenika povrate svoj grad Antiohiju
nema ničeg dramatičnog, sve dok Franđi ne pomišljaju, daleko bilo, da stvore svoje sopstvene
države u Siriji. Kao što će reći Ibn al Atir, „atabeg toliko ozlovolji muslimane svojim svojatanjima
da oni odlučiše da ga izdaju u najpresudnijem trenutku bitke.
Dakle, ta je veličanstvena vojska samo div na staklenim nogama, koga čovek i praćkom
može srušiti! “
(str. 51)
„ Između te dve iscrpljene i obeshrabrene vojske (muslimanske i franačke), koje se
juna 1098. sukobljavaju oko antiohije, nebo mora da nije znalo kojoj da se prikloni, a onda kao da
je prevagnuo jedan neobičan događaj. Zapadnjaci će vikati da se zbilo čudo, ali priča koju će izneti
Ibn al Atir ne ostavlja nimalo mesta čudesima.