ovde - vera znanje mir

primus inter pares (prvi među jednakima), dok u katoličanstvu episkop iz Rima ima primat nad
celom crkvom tzv. plenitudo potestas (Kung, 1995: 442). Navodeći čuveni Dictus Papae pape
Grgura VII, koji kažeda je papa iznad svega na svetu (Der Papst über alles in der Welt), autor
navodi da je cilj ovog dokumenta da se ukaže da je papa neograničeni gospodar crkve, koji stoji
iznad svih vernika, sveštenika i biskupa, iznad svih lokalnih, regionalnih i nacionalnih crkava, i
čak iznad svih koncila odnosno svetih sinoda; najviši gospodar sveta, koji je iznad knezova i
careva (kao grešnih ljudi); pošto preuzima službu od samog apostola Petra, on je bez sumnje
svet, pa rimska crkva, osnovana od samog Boga, nikada, dakle, nije grešila i ne može grešiti
(Kung, 1995: 445). Za pravoslavlje je potpuno nepojmljivo da jedan čovek može biti iznad
koncila odnosno svetih sinoda, na kojima se najpotpunije utelovljuje Hristova ideja zajednice i
bratstva vernika. Međutim, i odluke sinoda se pri tom ne shvataju dogmatično i juristički, jer
greh može da obuzme i episkope, budući da je čovek biće slobode pa stoga i sklon greškama.
Međutim, Sveti Duh nikada ne napušta crkvu, i episkopat će kad - tad čuti Istinu kroz proroke,
i poništiti odluku prethodnog sabora. Jer Istina nije nešto okoštalo, već nešto živo. Sveti Grigorije
Nazijanski je lepo rekao da tradicija mora "da stvori nove reči", a Sveti Irinej da je Istina
"zaliha koja se podmlađuje" (Klimen, 2001: 83). Na encikliku pape Pija IX o nepogrešivosti
odluka pape ex catedra, sabor u Carigradu iz 1848. odgovorio je da je "branilac vere čitavo telo
crkve" a ne jedan čovek (Klimen, 2001: 84).
Nasuprot svojevrsne opsednutosti vlašću, moći i autoritetom u katolicizmu, i svojevrsne
opsednutosti grehom i opravdanjem greha kod katoličkih i protestantskih vernika, što je u
pozitivnom odnosu sa jurističkim duhom katolicizma i prevelikim bremenom slobode i
odgovornosti koji se nameće protestantskom verniku, u pravoslavlju se naglasak stavlja na
ljubav kao glavni princip. Takozvana "svijest o izljevenoj punini božanske ljubavi" (Benz,
1991: 49), koja sve preplavljuje, ne dozvoljava da se misli u rigidnim pravničkim kategorijama
dobra dela – raj, rđava dela – pakao. Stoga u pravoslavlju ne postoji ideja čistilišta kao
međustupnja između raja i pakla, a ni ideja poslednjeg suda nikad nije dobila neko preterano
rigorozno tumačenje. Umesto opsednutosti opravdanjem i iskupljenjem, postoji "pouzdanje u
milost i čovekoljublje – filantropiju božanskog Logosa i usrdna molitva za Božje smilovanje"
(Benz, 1995: 50). U tom konekstu, hrišćanske vrednosti poput ljubavi, nenasilja, praštanja,
pokajanja nisu moralističke već egzistencijalne kategorije, te "pravoslavlje nije moralistički
sistem zabrana i kazni već poseban stil života" (Bigović, u Đorđević, 1996: 202). Tako
pravoslavni teolog Justin Popović navodi da "istina nije diskurzivan pojam, niti teorija niti
učenje niti zbir učenja, već živa Bogočovečanska ličnost – istorijski Isus Hristos" i da "sa
Hristom, kao ovaploćenim Bogom Logosom, večna Božanska Istina sva ulazi u ovaj svet"
(Popović, 1998: 66). Nasuprot značaju dogme koja se iskazuje u teološkim knjigama i
summama (čuveni Summae Theologiae Tome Akvinskog), u pravoslavlju se dogma pre svega
živi u liturgiji, naročito u evharističkoj liturgiji (pričešću), u kojoj učestvuje cela zajednica i gde
se mistično predstavljaju "sveukupne punine stvarnosti božanskog spasenja i bogoobjavljenih
istina" (Benz, 1991: 42). Sama dogma se, pod uticajem velikih pravoslavnih teologa kao što su
Sveti Maksim Ispovednik i Sveti Grigorije Palama, shvata apofatički, tj. negativno, jer Bog se
ne može razumeti ograničenim ljudskim umom, i sve što se kaže o njemu u lingvističkim
kategorijama, samim tim je netačno. Kao što je rekao Sveti Jovan Damaskin: sve što se može
saznati o Bogu jeste njegova neograničenost i nesaznatljivost (Ware, 1997: 63). Iz toga
proizlazi neautoritarnost pravoslavne teologije i značaj tzv. molitve srca, gde cela ličnost (ne
samo intelekt, već i volja, emocije i telo, koji se ne shvataju kao razdvojeni, već ujedinjeni u
srcu, odnosno u celoj osobi) učestvuje u Božjim energijama (Isto, 64 - 64).
Međutim, istorijska praksa, pre svega odnos Pravoslavne crkve prema svetovnoj vlasti
i državi, kao da negira ovo načelo neautoritarnosti i nedogmatičnosti prisutno u pravoslavnoj
dogmi i crkvenoj organizaciji. Jer, dok je Katolička crkva proklamovala načelo slobode crkve u
odnosu na svetovnu vlast 136 (Libertas Ecclesiae), 137 što je međutim nije sprečavalo da se upliće