ovde - vera znanje mir

картама, не може се предвидети крајњи исход догађаја чак и ако се знају правила њихове
игре, склоности или намере играча и које карте држе. Даље, на основу исхода садашње игре
не може се предвидети ни исход ниједне будуће игре. Овим се сугерише да његов теоријски
оквир не идентификује никакве узрочне везе између ступњева сецесија који би могли
служити као основа за предвиђање било којег ступња у процесу сецесије. Сâм Вуд
упозорава да је у многим случајевима тешко предвидети начин на који ће се процес
сецесије развијати.
У већини покушаја сецесије, проглашавањима отцепљења претходило је интензивно
мобилисање популације унутар које су централну владу или доминантне групе унутар
матичне државе сецесионистички покрети приказивали као претњу за њих. Пошто се
мобилизација ове врсте врши како би се створила подршка и прихватање проглашавања
сецесије, изгледа да је интензивна мобилизација циљне сецесионистичке групе на основу
неког националистичког програма била узрочно нужан фактор за проглашење сецесије.
Вудов теоријски оквир нам омогућава да идентификујемо потенцијалне узрочне чиниоце –
сецесионистички покрет, његову циљну популацију, централну владу – и њихова
динамична међуделовања, али нам он не помаже у идентификовању узрочних веза, ако их
уопште има, између различитих ступњева процеса сецесије или између различитих
потенцијалних узрочних чинилаца. На пример, он нам не помаже – нити је за то био
намењен – да препознамо горњу привидну узрочну повезаност између мобилизације
популација и проглашавања сецесије.
Упркос овоме, сваки покушај сецесије пружа пример за неке предуслове као и за главне
ступњеве процеса сецесије како је описано у Вудовом чланку. Стога изгледа да је Вудов
оквир најобухватнија и најпрецизнија појмовна мапа процеса сецесије до данас. С обзиром
на ово, тешко је разумети зашто је он имао тако мало утицаја на касније теоретисање о
сецесији.
/инсерт/ dodatak
Економске теорије сецесије
У свом испитивању 37 случајева успешних отцепљења и покушаја отцепљења, као и
сецесионистичких покрета, Милица Жарковић-Букмен је 1992. разматрала пет економских
променљивих као најважније економске факторе у обликовању сецесионистичких
аспирација (у неком посебном региону): приход у односу на матичну државу, ниво
развијености, трговинска зависност региона од матичне државе, нето истицања из региона
или према њему и ниво децентрализације економије матичне државе. Према њој, захтеви за
потпуном сецесијом првенствено су обликовани економским чиниоцима или у регионима
са релативно високим релативним приходом (Словенија, балтичке републике, Бугенвил,
Панџаб, Катанга, Бијафра) или у регионима са нивоом развоја нижим од просека матичне
државе (Словачка, Шкотска). У многим регионима (као што су Кашмир, Асам, Баскија,
Каталонија, региони насељени Тамилцима у Шри Ланки) захтеви за вишом аутономијом
или потпуном сецесијом нису били првенствено обликовани економским чиниоцима.
Укратко, нису сви сецесионистички захтеви обликовани економским факторима.
Насупрот томе, Пол Колијер и Анке Хефлер тврде да се сецесије покушавају кад год један
део популације опажа сецесију као економски корисну. Они деле 46 грађанских ратова (од
1960. до 1999. године) на ратове “за идентитет/сецесионистичке” (30) и “идеолошке ратове”
(13) и, спроводећи регресионе анализе над разним друштвеним и економским
променљивама, закључују да високи нивои природних богатстава и ниски нивои
образовања у неком региону повећавају ризик од насилних покушаја сецесије у поређењу са
опасношћу од “идеолошког” рата. Они тврде да ако популација има слабо образовање,
политичарима је лакше да пренагласе важност обдарености природним ресурсима и такође
да “воде политику идентитета”. Слабо образовање и политика идентитета, према њима,
важни су узрочни чиниоци у насилним покушајима сецесије. Али, у ненасилним