ovde - vera znanje mir

Mediji mogu svojim vestima podstaknuti na imitativno ponašanje, te pokrenuti lavinu
suicidalnih činova. Ovakve pojave poznate su tokom istorije. Ovakav slučaj je i slučaj suicida
glumice Marylin Monro, koji je praćen medijskom senzacionalnošću, što je za posledicu imalo
talas suicida (Buda, 2001).
Trebalo bi formirati klubove za one koji su imali pokušaj suicida, kako bi imali osećaj
pripadnosti nekoj grupi u kojoj bi im bilo omogućeno pružanje pomoći. Istovremeno, pomoć
treba pružiti i članovima porodica suicidalnih osoba ili parasuicidalnih osoba radi prevencije
razvoja imitativnog ponašanja.
Analiza oproštajnih pisama može dati značajna saznanja o suicidu. Oproštajno pismo je
oblik komunikacije i zadnji pokušaj traženja pomoći. Iskustvo ukazuje na to da malo ima
oproštajnih pisama, a često se pisma unište – od strane porodice ili od strane osobe kojoj je
pismo namenjeno.
U prevenciju, prema tome, mora da bude uključeno celo društvo uz podršku države kroz
materijalnu i moralnu pomoć. Problem suicida mora biti uključen u socijalni program države.
Potrebna je edukacija o suicidu već u školama, u okviru mentalne higijene.
Svako društvo je manje ili više sklono samouništenju. Moralni stav individue proizlazi iz
moralnog stanja društva. Ne postoji nijedan nesrećni događaj koji će čoveka navesti na ovaj
čin: tuga dolazi od grupe čiji je on deo. Sve zavisi od toga koliko suicidogeni faktori mogu da
utiču na pojedinca. U istraživanju ove pojave otkrivene su neke zakonitosti koje prate suicid; on
je istraživan multidisciplinarno, obuhvatajući filozofiju, sociologiju, medicinu... Međutim,
nijedna nauka nije pronašla odgovor na najvažnije pitanje: Zašto se ljudi ubijaju, šta je to što
ih tera u mrak?
Pošto nema odgovora na ovo pitanje, jedino što možemo učiniti jeste da se okrenemo prevenciji,
da pomognemo pojedincima koji pripadaju rizičnoj kategoriji. Čovek zahteva sve veću i veću
slobodu, bori se protiv svake prinude. Prevencija treba da proizlazi iz čovekove slobodu koju i
religija podržava.
Pitanje prevencije neizbežno je u istraživanju suicida. U suštini, prevencija suicida je u
suicidologiji i najbitnija. Međutim, uspešnost prevencije nije lako postići. Prevencija mora da
bude problem celog društva, ne samo problem nekih nevladinih organizacija, volonterskih
službi. Država treba da se zalaže za razvoj prevencije, da finansira formiranje stručnih timova
koji će se baviti problemom i prevencijom suicida. Ovi timovi trebalo bi da se sastoje od
stručnjaka iz raznih oblasti - od psihologa, sociologa, socijalnog radnika do psihijatra,
pedagoga, lekara.
U prevenciju prema tome treba da bude uključeno celo društvo, uz podršku države kroz
materijalnu i moralnu pomoć. Potrebna je edukacija o suicidu već u školama, u okviru mentalne
higijene. Potrebna je borba protiv pozitivnog stava prema suicidu i potrebno je vaspitanje novog
naraštaja na radost, na pozitivno razmišljanje o životu - potrebno je ukazati svakom čoveku da
postoji izlaz iz svake krize, i da za svaki problem ima rešenja.
LITERATURA
Biro Mikloš (1983): Samoubistvo-psihologija i psihopatologija, Beograd
Borislav Kapamadžija (1990): Osnovi medicinske suicidologije, Beograd - Zagreb
Buda Béla (2001): Az öngyilkosság (Samoubistvo), Budapest
Emil Dirkem (1997): Samoubistvo, Beograd
Juković Zoran (2000): Verske sekte, Beograd
Ling Trevor (1992): Istorija religije istoka i zapada, Beograd
Penge Moris (1990): Dragovoljna smrt u Japanu, Sremski Karlovci
Sági Zoltán (2002): A fiatalkor fekete foltjai-Depresszió és öngyilkosság (Crne mrlje mladalačkog doba-Depresija i
samoubistvo), Subotica
153 Pod epitimijom podrazumevamo isključenje iz crkve, zabranu pristupa crkvi.