ovde - vera znanje mir

писци су се сврстали на супротне стране. Милтоново величање Кромвелове револуције и
касније, говорење о Америци, од стране њених оснивача, у појмовима Израиљског
заузимања Обећане земље, комбиновано са њеном мисијом према човечанству у целини,
обезбедило је настајање будућих примера заснованих на истој идеји. Колизија ових
секуларних идеја о нарочитој изабраности водила је европски национализма до катаклизме
Првог светског Рата и даље. Данас, хришћанске цркве више не би требало да подржавају
овај дух национализма. Експлозија разарајућих сила у бившој Југославији може да послужи
као упозорење. Цркве би требало да сведоче о духовном јединству културне историје
Европе окрећући се њеним хришћанским коренима.
Таква сведочанства, међутим, могу имати дејство само под условом да цркве говоре једним
гласом. Екуменско јединство је неопходно за нови кредибилитет хришћанског сведочења у
јавној сфери европске културе. Ни једна конфесионална традиција не може да тврди да
ексклузивно представља хришћанске корене европске културе и историје. Барем то не може
да тврди уверљиво. Истина је да су хришћански извори Западне Европе нарочито присутни
у Римокатоличкој Цркви. Иако Реформација тврди да има аутентичнији континуитет са тим
изворима, оно са чиме она расправља уствари су девијације и искривљења настала у
средњевековној цркви. Институционалног и литургијског континуитета са тим изворима
нема на други начин, осим заједницом са Римом. Са друге стране, Реформација је започела
као генијални реформски покрет усмерен оживљавању праве природе хришћанске вере, и
од њене идеје хришћанске слободе настала је плодна леја за клијање модерне културе.
Великим делом, модерна европска култура развија се захваљујући импулсу који је свој
извор имао у Реформацији. Ово важи за модерне идеје слободе савести, индивидуалних
људских права, како и за неке области основних идеја модерне демократије. Свакако,
схватање демократије Џона Лока више није било истоветно са Лутеровом интуицијом за
ослобађање хришћанства од ропства греху и од људског ауторитета у вери у Христа, што их
је сједињавало са самим Богом. Оно што је Лок рекао о слободи било је ближе стоичким
идејама, према којима је у основи свака људска особа једнако слободна. Али у Локовом
случају то више није био део раније славе протеклих златних година људске расе који ми,
деца каснијег доба, памтимо као изгубљене у садашњем стању људске грешности, већ,
слично као хришћанско ослобођење у Реформацији, стоичка природна слобода је била
примањена на садашње стање људских бића. У мисли Џона Милтона, пола века раније,
грађанске слободе су експлицитно слављене као плод успеха Реформације у остваривању
хришћанске слободе. Ово за собом повлачи претпоставку да грађанске слободе нису нешто
што се дозвољава. У свопјој секуларизованој верзији Лок и даље слободу самтра обавезном
разуму, добру и закону. Касније је, Георг Фридрих Вилхем Хегел указао на то да је извор
идеје модерне слободе у хришћанској вери, онако како је она реинтерпретирана од стране
Реформације - као важност сваке идивиду за Бога. Према Хегеловом мишљењу, овај
религиски основ индивидуалне слободе настоји да исту обезбеди величином њене
апсолутне вредности упркос свим њеним застрањењима. Ова веза између Реформације и
модерне идеје слободе свакако је деликатна, али је она била важна и то наставља и даље да
буде, чак и када су њени религисјки корени заборављени. Сагледавајући опасност да ће се
схватање слободе само у секукларним терминима дегенеристати у право, хришћани би
требало да буду на опрезу и да у јавној културној мисли указују на религијске корене идеје
слободе. Али то више неби требало да буде приписивано искључиво Протестантизму. С
друге стране, однос између хришћанства и савремености остаје незамислив без
Реформације. Тај однос је, шта више, чврсто одвојен од болног разбијања јединства
Западних цркава. Нису једноставно идеје Реформације, већ су и религијски и политички
конфликти у прериоду након Реформације, допринели настајању савремених идеја
толеранције, људских права и либералног друштва. Све ове идеје имају хришћанске корене,
али оне нису донете од стране црквених ауторитета, који су на свакој страни имали