ovde - vera znanje mir

доношења одлука посредством већинског гласања и начело једнакости права и слобода
свих грађана. Једнострана сецесија може прекршити уставне акте и законодавство које је
матична држава усвојила већинским демократским процедурама. Приликом једностраног
одузимања територије од матичне државе, једнострана сецесија може порећи право несецесионистичке
популације на суделовање у доношењу одлука о својој сопственој држави.
Према томе, ако се територија једнострано отцепила од државе, не-сецесионистичка
популација није имала никакву реч о променама у становништву и територији своје
сопствене државе, које често имају озбиљне политичке и економске последице за њих.
Изгледа како им се овим појавама пориче једнакост права на политичко суделовање. Друго,
ако се група отцепљује без пристанка не-сецесионистичког дела матичне државе, да ли је
ова сецесионистичка група овлашћена на искључиву контролу над територијом и
становништвом на које претендује као на своје сопствено и на економска добра смештена
на овој територији? Треће, како друге државе треба да признају независност државе, кад
њена бивша матична држава (која је обично у њеном суседству) одбија да је призна? Осим
тога, ако једнострана сецесија охрабрује будуће једностране сецесије од исте домаће државе
и од нове отцепљене државе, како садашњи интернационални систем држава излази на крај
са наизглед неограниченим умножавањем држава које из овога треба да проистекне?
У испитивању теорија које оправдавају унилатералну сецесију постављаће се следећа три
питања:
1. Да ли теорија крши горња два либерална и демократска начела, и ако то чини, како она
објашњава и оправдава то кршење?
2. Како теорија оправдава претензију да сецесионистичка група буде овлашћена на
територију одабрану за сецесију?
3. Како би садашњи интернационални систем држава био дотакнут систематском применом
ове теорије?
Како се може одабрати своја сопствена држава? Теорије избора
Теорије избора сецесије претпостављају да је, у неком важном смислу, држава добровољна
асоцијација у коју грађани и групе грађана могу улазити и из ње излазити по свом
сопственом избору. Многи теоретичари користе аналогију са разводом: као што неко може
одабрати, једнострано, да се разведе од неке особе, тако се може једнострано одабрати да се
отцепи од неке државе. Даље, теорије избора претпостављају да је избор с којим су грађани
суочени информисан и слободан избор између две алтернативе, тј. између останка у
матичној држави или повлачења из ње. Иако сви теоретичари избора деле ове претпоставке
о природи државе и избора, они се разликују у својим гледиштима или(1) на процедуру
избора или (2) на тип групе овлашћене за избор.
Према анархо-капиталистичкој теорији, појединци треба да одаберу своју државу кроз
слободан уговор са другим појединцима. Анархо-капиталисти предлажу приватизовање
свих добара и целе земље, тако да се порекне свака јурисдикција државе над територијом
(као што се сада замишља). У овом свету тотално приватизоване земље, сваки
земљопоседник био би слободан да се удружи са другим земљопоседницима. Ова
удруживања, која би пружала заштиту својим члановима, као и механизме за разрешавање
унутрашњих сукоба, вршила би функције државе. Право на отцепљење тако би било
признато само земљопоседницима. Ти појединци не би били ограничени већинским
одлукама, онима који немају своју земљу била би порицана свака слобода избора државе на
овај начин. Стога ова теорија одбацује, као ирелевантна или неприхватљива, либерална
демократска начела владавине већине и једнакости права грађана. Државне границе и
припадност држави, као и број држава, били би подложни непрестаној промени, док како
бивају регулисани односи између држава, остаје необјашњено.
Насупрот анархо-капиталистичкој теорији, теорија Харија Берана из 1984. године,
претпоставља процедуру већинског доношења одлука као једину ваљану процедуру преко