ovde - vera znanje mir

Razlozi zbog kojih su delovi osvojenog stanovništva prihvatili islam pragmatične su prirode, to
jest islam je ponovo cilj, ovoga puta da bi se ostvarile određene ekonomske povlastice. Zaista,
zašto bi iko primio islam iz nekih viših, duhovnih razloga kada se ‘od vernika (se) tražilo da
veruju u sudbinu i zagrobni život. Verom u sudbinu trebalo je sprečiti borbu ugnjetanih za bolji
život. Islam je propovedao ‘sveti rat’ protiv nevernika, što je vlastodršcima obezbeđivalo
fanatizovanu vojsku za osvajanje drugih zemalja. Za odricanje i ispunjenje obaveza vernicima je
nuđen raj posle smrti. Islam je prihvatio nejednakost i ropstvo, a osuđivao je zelenaštvo’ 14 . U
poglavlju koje se bavi krstaškim ratovima muslimani se nazivaju nevernicima 15 . Reč nevernici
napisana je bez znakova navoda, a krstaške teritorije predstavljaju se kao ostrva okružena
pustinjom i muslimanskom zemljom. Autori udžbenika pominju da je Otomansko carstvo u
principu bilo prilično tolerantno prema manjinskim religijama, ali iz razloga što je “verski
tolerantna politika prema hrišćanskim vazalima i crkvi političko oružje za kontrolisanje podanika i
održavanje mira”. Radilo se o potrebi Otomanske imperije da dobija veće poreze, jer su hrišćani
plaćali veće poreze od muslimana. Međutim, postojali su i verski razlozi za tolerantnost, s obzirom
da muslimani smatraju hrišćane i jevreje ‘narodima knjige’, to jest monoteistima, čiji su proroci
Mojsije i Isus priznati u islamu, (primili jevreje!)
Treba imati u vidu meru u kojoj je pravoslavna veroispovest element srpskog nacionalnog
identiteta. Može se primetiti, naročito kad je reč o procesu islmizacije, da i pojedini autori
udžbenika podrazumevaju da promena religijske pripadnosti automatski predstavlja promenu
etničkog identiteta. Zanimljivo je da se nigde ne pominje milet sistem, kao jedna od najvažnijih
institucija carstva, ali ni da među Albancima ima ne samo muslimana, već i katolika i
pravoslavaca, tako da se stiče utisak da je religija imala veliku ulogu u sukobima izmedju Srba i
Albanaca kroz istoriju. Navedeni primeri ilustruju tvrdnju da se islam u našim udžbenicima
predstavlja uprošćeno, stereotipno, pre svega kao ratoborna religija.
ZAKLJUČAK
Stereotipi služe kao argumenti za etnocentrično tumačenje istorije, a škola ima veoma važnu
ulogu u sistematskom razvijanju predstava o drugim narodima. Imajući u vidu mali broj mladih
koji su imali prilike da putuju van Srbije, uviđa se veliki uticaj koji škola i mediji imaju na
formiranje stavova o strancima. Rezultati različitih istraživanja rađenih posle 1989. godine, kada
je poslednji put preovlađivala izraženija etnička tolerancija, pokazuju da kod građana Srbije
postoji visok stepen nacionalističke vrednosne orijentacije, visok stepen autoritarnosti i da veliki
broj ispitanika prihvata etnocentrične iskaze 16 . Rezultati istraživanja govore i o velikoj socijalnoj
distanci prema susednim narodima i postojanju niza predrasuda i etničkih stereotipa. Autostereotip
o Srbima je izrazito pozitivan, dok se susedni narodi karakterišu kao sebični, hladni, neiskreni. Pri
tom, najgore prolaze narodi muslimanske veroispovesti 17 . Stereotipi o Bošnjacima i Albancima
imaju isključivo negativne osobine. Tako se muslimani opisuju kao primitivni, prljavi, lenji, glupi,
tvrdi se da ne vole druge narode i da su svadljivi. Aktuelni udžbenici istorije, svojim insistiranjem
na nacionalnoj istoriji, gotovo nikakvim prikazivanjem istorije susednih naroda i negativnim
prikazom Otomanskog carstva, koje je usled islamizacije koju je sprovodilo ‘odgovorno’ za
postojanje muslimana na Balkanu, pružaju malo nade da će generacije koje se trenutno školuju biti
otvorenije za prihvatanje verskog i nacionalnog drugog.
Na području jugoistočne Evrope, od Slovenije do Kipra, nemoguće je formulisati jednu istinu o
Otomanskoj imperiji, koja bi svim narodima bila prihvatljiva. Moguće je, međutim, u srpski
udžbenik uključiti informacije o tome kako susedni narodi vide događaje kroz koje su zajednički
14 Nikola Gaćeša et al (2000:176)
15 Marjanović-Dušanić (2005:22)
16 Etnički stereotipi (2002:33)
17 Iako postoje Albanci katolici i pravoslavci oni se u javnosti uglavnom smatraju muslimanima.