ovde - vera znanje mir

конструишу теорије које покушавају да објасне како и зашто наступају сецесије или
покушаји сецесије.
Сецесионстички покрети и покушаји сецесије такође рађају политичке и идеолошке
спорове. Сецесионисти често наводе политичке, моралне и економске разлоге који
оправдавају њихове покушаје сецесије, док њихови опоненти, антисецесионисти, наводе
разлоге исте врсте, али на други начин, како би показали да су ови покушаји погрешни,
штетни и без икаквог оправдања. Питање које ови спорови покрећу није: “Зашто се сецесије
догађају?”, него: “Како можемо, ако уопште можемо, оправдати сецесије?” Као одговор на
ово последње питање филозофи и теоретичари политике нуде једно широко мноштво
теоријских одговора.
За сада не постоје закони, осим неколико устава, који прописују које су сецесије легалне, а
које нису. Па ипак, у споровима који се тичу оправдања сецесија, сецесионисти и њихови
опоненти повремено се позивају и на конвенције и резолуције Уједињених нација и на
уставне документе матичне државе. Позивања на ово повлаче следеће питање: “Да ли је
сецесија легална?” Да би одговорили на ово питање, правни стручњаци и активни адвокати
позивају се на правна мишљења или пресуде судова и арбитрирајућих тела, уставне
документе, као и на резолуције Генералне скупштине Уједињених нација.
Као исход, научни приступи сецесији се могу грубо поделити на три типа. Први су они који
покушавају да објасне како се и зашто сецесије догађају. Они се тичу социјалних и
политичких услова и процеса који доводе до сецесија – или их проузрокују. To су
објашњавајуће теорије. Друге теорије су оне које, позивајући се на етичке или политичке
норме или принципе, покушавају да оправдају неке сецесије и да осуде друге као
неоправдане или неподложне оправдању. Ове теорије се називају нормативним теоријама.
Трећи приступ је заснован на мноштву законских докумената – судских пресуда, уставних
закона и резолуција Уједињених нација, од којих се сви тичу покушајâ извлачења
територија и популација од јурисдикције суверених и независних држава.
СЕДМО ПОГЛАВЉЕ
Објашњавајуће теорије
Друштвени научници често покушавају да открију и спецификују услове под којима
наступа неки посебан drustveni процес или догађај. Специфичније, они настоје, често на
један прилично уопштен начин, да изнађу оно што проузрокује ове процесе и догађаје. У
изналажењу онога што узрокује неки социјални феномен, научници покушавају да објасне
како и зашто се он догађа. На пример, неко би могао образлагати да би отцепљење једног
посебног региона требало објашњавати, макар делимично, на основу његовог богатства у
односу на остатак матичне државе: људи желе да се отцепе због тога што не желе да деле
богатство свог региона са сиромашнијим регионима матичне државе (видетиdodatak
“Економске теорије сецесије”). При таквом објашњењу претпоставља се или експлицитно
тврди како су становници отцепљеног региона веровали да би они, као група или
индивидуално, били у бољем положају у држави независној од остатка матичне државе и
како су они желели или намеравали да побољшају своју ситуацију или да задрже приход
или богатство које би имали у време отцепљења од матичне државе.
Изричито или прећутано позивање на жеље, намере и веровања оних који суделују једна је
од кључних разлика између друштвенонаучних и природнонаучних објашњења. Приликом
објашњавања сецесија друштвени научници се позивају, углавном изричито, на веровања,
жеље и намере присталица сецесионистичких покрета, њихових вођа, као и на оне чланове
матичне државе који не подлежу намераваној сецесији.
У оквиру овог објашњења жеља становника да не деле богатство свог региона са остатком
државе понуђено је објашњење тога зашто они желе да отцепе своју домовину и зашто
подржавају њену прокламацију сецесије. Ово објашњење не мора да идентификује ову
жељу као једини или примарни узрок сецесије, него само као мотивацију за поступке и