ovde - vera znanje mir

sposobnošću da slede glas prirode i razuma koji imaju u sebi (Taylor, 1993: 16, 18).
Nejednakost ljudi je ne samo neopravdana sa stanovišta ove prirodom utemeljene jednakosti,
već ima i negativne moralne i socijalne konsekvence, jer "rob i gospodar jedan drugog kvare"
(Taylor, 1993: 36), i priznavanje višeg statusa jednom na štetu drugog dovodi do nevidljivosti
onoga kome se čast oduzima, a time do njihovog međusobnog otuđenja i izolacije (Taylor,
1993: 40). To je naravno pogodan teren za razne stereotipe i predrasude o onom drugom, a i
za praksu njihovog duhovnog i fizičkog zlostavljanja i proganjanja. 146
Ako je načelo staleške države bila čast, iz čega je proizašlo da pojedine grupe ljudi i
pojedinci imaju različit ugled i položaj u društvu, princip modernog društva, utemeljenog u
Francuskoj revoluciji I engleskom liberalizmu, jeste apstraktni pojedinac, oslobođen svih ovih
pridodatih atributa, koji se kao takav snalazi na tržištu, stupa u određene odnose sa drugima i
ima određene obaveze ali i prava u odnosu na državu, koja ima legitimna sredstva prinude
(ovo je naravno ideal-tipska karakteristika modernog društva). U tom kontekstu, razlike i
nejednakost ljudi na osnovu nacionalne, religijske, polne ili druge pripadnosti gube vrednost,
jer nisu utemeljene na univerzalnim principima (kao što su razum, sloboda) već na relativnim,
kulturno-istorijskim kategorijama. Tako umesto časti, glavni princip postaje dostojanstvo
čoveka kao takvog, i njegovo pravo da ispoljava i realizuje svoje specifičnosti, da ljudi opstoje
jedni pored drugih bez obzira na ove relativističke razlike.
Iz ovog teorijskog principa multikulturalizma sledi praktična implikacija, a to je da
se ljudima mora priznati ta potencijalna ista vrednost (Gleichwertigkeit), a zatim da se ono što
je specifično nesamo priznaje već i podstiče i neguje. Jer princip koji je slep prema razlikama,
odraz je hegemonističke kulture koja je "ne samo neljudska (jer potiskuje identitet), već je i na
suptilan način u velikom stepenu diskriminatorska" (Taylor, 1993: 33).
Naravno, na prvi pogled se čini da se religija sasvim uklapa u ovou shemu (bar kad su u
pitanju monoteističke religije), tačnije u onaj prvi aspekt gde se naglašava univerzalnost
ljudskih bića: sve one naglašavaju jednakost svih ljudi pred Bogom, i govore o
karakteristikama koje su univerzalne za sva ljudska bića (npr. sklonost prema grehu, težnja ka
slobodi, pravo na izbor). Tako su, u judaizmu, svi ljudi stvoreni prema slici Božjoj. Isus Hristos
lepo objašnjava ovaj princip navodeći da "nema tu Jevrejina ni Grka, roba ni gospodara,
muškog ni ženskog, svi ste vi jedno u Isusu Hristu". U islamu se smatra da je Kuran objavljen
svim ljudima, preko proroka Muhameda.
Međutim, problem je ne samo kad se ukaže na praksu kakva je postojala u tzv. istorijskoj
religiji, već i na neke teorijske aspekte ovih univerzalnih religija. One "padaju" na drugom
principu multikulturalizma, a to je priznavanje, podsticanje i negovanje onog različitog. Tako su
npr. prema judaizmu Jevreji izabran božji narod, što vodi do svojevrsnog nipodaštavanja drugih,
i do opravdavanja nasilja prema drugim narodima koji imaju drugog Boga (ili pak druge
bogove), a ne Jahvu. 147 U hrišćanstvu, pored predivnih misli iz Besede na gori, gde Hristos
poziva na ljubav i na nenasilje prema drugima, čak i prema neprijateljima, na nekim mestima
uočava se netolerantan odnos prema onima koji ne prihvataju misiju sina Božjeg. 148 U islamu je
dosta problematičan pojam džihada, koji doduše izvorno znači borbu sa sobom, s onim lošim u
sebi, ali se na nekim mestima u Kuranu vidi i poziv na otvoreni sukob sa onima koji ne veruju
u Alaha i njegovog proroka Muhameda 149 - da ne spominjemo praksu verskih ratova i pogroma,
kojih je bila prepuna Evropa, Azija i Afrika tokom vekova, gde su pripadnici ovih religija
dolazili u međusobne dodire.
Kako je tema ovog rada pravoslavlje, nameće se pitanje koliko je ono u koliziji sa gore
navedenim principima multikulturalizma i tolerancije. Naime, govoreći o nekim opasnostima
pravoslavlja (liturgijski izolacionizam, prevelika osećajnost, napuštanje sveta), ostaje nam da
pomenemo još jednu, a to je etnofiletizam odnosno nacionalizam. Pravoslavlje svakom narodu
koji pripada njegovom krilu priznaje pravo na vlastitu crkvenu autonomiju i vlastiti jezik pri
bogosluženju. Time se, naročito tokom burne istorije, "crkveni razvoj najsnažnije ispreplitao sa