ovde - vera znanje mir

Мада Милеров предложени критеријум, претње националном идентитету мањине, не може
пружити оперативан критеријум за међународно признање сецесије, његова примена на
прошле сецесије покреће још једно важно питање:
Како критеријум који забрањује известан тип штете ваља применити непристрасно и
доследно када у многим случајевима сецесије сецесионисти нису у положају да предупреде
или избегну штету коју њихова сецесија може проузроковати?
Одговор који је понудила Беранова теорија једноставан је: било која територијално
концентрисана мањинска група са “заједничким стаништем” има исто право да се отцепи,
путем демократске процедуре доношења одлука, као већинска група на територији која се
отцепљује. Онда управо већина мањинске групе – а не њени политички лидери – одлучује
да ли се осећају угроженима од сецесије довољно да би се отцепили од државе у којој они
сами себе опажају као мањину. Срби у Босни и Херцеговини и у Хрватској одржали су
референдуме који су показали већинску подршку њиховој сецесији од Босне и Херцеговине
и Хрватске. Пошто су владе ових двеју држава одбиле да признају ове референдуме или да
се сложе с њиховом сецесијом, онда независност последње две државе [тј. Републике
Српске и Републике Српске Крајине], сагласно Берановом критеријуму, не треба да има
међународно признање. Али, српске власти у ова два отцепљена српска ентитета нису
дозвољавале никакав референдум мањина на њиховој територији (њиховим босанскомуслиманским
и хрватским панданима) и протерали су припаднике ових мањина. Према
томе, сецесије та два српска ентитета, није требало да буду признате, а изостанак њиховог
признања, према Берану, био је оправдан. Исто важи, наравно, за Косово, одакле су Срби и
друге мањине протерани. По Берановим критеријумима, оправданост сецесије Словачке
могла би бити под сумњом, упркос демократским одлукама словачке националне
скупштине да се отцепе и федералног [чехословачког] парламента да дозволи сецесију.
Словачке странке, које су чиниле већину у словачкој скупштини, нису добиле изборе на
платформи независности, а анкете јавног мњења указаливале су на одсуство јасне већине
Словака за независност, а и словачке и чешке владајуће странке систематски су избегавале
спровођење референдума о питању независности. Изгледа да све ово показује како међу
Словацима није постојала већинска подршка сецесији (иако вероватно није постојала ни
већина против тога). Под овим условима тешко да сецесија може бити оправдана
демократским процедурама које су уследиле. Али, треба ли овај неуспех проналажења
већине за сецесију да спречи међународно признање Словачке?
Дакле, сходно Берановим критеријумима, од свих сецесија и покушаја сецесије разматраних
у Првом, делу само би сецесије Норвешке, Словеније, Чеченије, балтичких република и,
можда, Словачке биле оправдане. Само у овим случајевима су одлуке за сецесију биле
донете одговарајућом демократском процедуром и ниједна друга група са “заједничким
стаништем” у овим државама није била спречена да донесе исту одлуку. Затим, с обзиром
на убедљиву победу лиге Авами у Бангладешу, пре сецесије, постоји мало сумње да би, да
је референдум или парламентарне изборе дозволила пакистанска влада, лига Авами
задобила већину по овом питању.
Али, у наведеним случајевима сецесије којима су претходили референдуми о независности,
сецесионистичке популације су биле мобилисане на националистичкој основи, која је
матичну државу представљала као туђу и непријатељску силу. Под овим условима бирачко
тело се плашило непријатељских поступака матичне државе или антисецесионистичких
група, а сецесионистичке власти су појачавале ове страхове да би добиле подршку за свој
сецесионистички пројект. Они који су се противили сецесији и подржавали матичну државу
били су сматрани издајицама националне ствари и делотворно спречавани да представе
аргументацију против сецесије у јавности (па чак и приватно). Ни на једном од ових
референдума или парламентарних избора (изузев у Словачкој), антисецесионистима није
дозвољено, а камоли да су позивани, да представе своју аргументацију. Чак и у случају