ovde - vera znanje mir

Норвешке, журба са којом је норвешка влада организовала свој референдум, спроводећи
своје једнострано проглашење независности, није дозвољавала никакву јавну дебату о овом
питању нити је позивала шведске власти да представе аргументацију за останак у матичној
држави. Референдуми или избори репрезентативних тела у овим случајевима очигледно су
подбацили у стандардима за одржавање референдума у либералним демократским
државама, које користе референдуме да би одлучиле о уставним стварима.
Какав се, ако икакав, избор нуди сецесионистичким популацијама?
Упркос овоме, референдуми око сецесије, ако остају при таквим стандардима, и даље се
могу употребљавати за изражавање политичког избора сецесионистичког и становништва
матичне државе. Лапонс тврди да низ референдума који је водио сецесији кантона Јура од
кантона Берн од 1974 до ‘78. године у Швајцарској пружа модел за употребу референдума у
процесу сецесије. Али, националистичка сецесионистичка мобилизација, која гуши
несложне гласове и улива страх и непријатељство према не-сецесионистима и матичној
држави, покреће следеће питање:
Ако су антисецесионисти ефективно спречени да пропагирају своју аргументацију против
сецесије у јавности, да ли је популацијама са не-сецесионистичких територија понуђен,
преко референдума или парламентарног гласања о сецесији, избор између отцепљења и
неотцепљења?
Ако је одговор негативан, демократскеим процедуреама, укључујући референдуме, у свим
случајевима сецесије о којима смо расправљали, изузев, можда, примера Квебека, недостаје
општи захтев (или претпоставка) да избор с којим се суочавају грађани у региону
одабраном за сецесију буде информисан и слободан избор између отцепљења и
неотцепљења. Ови референдуми или парламентарни избори изгледа да су углавном
показивали како су сецесионистички покрети заиста мобилисали своју циљну популацију за
сецесију. Изгледа да исходи референдума или парламентарних избора у овим случајевима
само потврђују или истичу успех сецесионистичке мобилизације становништва. Али, да ли
успех у мобилисању популације генерише право или, чак дозволу, за сецесију? И, треба ли
овај мобилизаторски успех сецесиониста да буде довољан у пружању међународног
признавања сецесије?
Маргалит и Раз посматрају такав мобилизаторски успех као нужан, али не и довољан за
оправдање сецесије. Осим избегавања разноликих штета (раније наведених), они верују да
би, како би се оправдала, сецесија морала бити извршена из правог разлога –да би се
“осигурали услови нужни за просперитет и самопоштовање групе”. Но, чак и у случају две
најнешкодљивије “изборне” сецесије – Норвешке и Словачке –матичне државе нису
одрицале Норвежанима и Словацима услове за просперитет и самопоштовање (исто би,
наравно, требало да важи и за Квебек) и, према томе, ове сецесије нису извршене из правих
разлога. Чак и уколико су ове сецесије задововољавале услов демократских процедура и
проузроковале мало или нимало штете другима, изгледа да оне нису задовољиле услов
“праве мотивације”. Сецесије Хрватске, Косова, Босне и Херцеговине (као и Македоније)
створиле су “крупне проблеме нових мањина”. Пошто, према другом услову Маргалит и
Раза, ово треба избећи, те сецесије су изван права, тј. обесправљене. Њихов четврти
критеријум, да ће основна права свих грађана нове државе бити поштована, очигледно није
био испуњен у случају Бангладеша и Чеченије. Такође постоји сумња да ли су балтичке
републике испуниле овај услов, пошто су оне у ствари порицале грађанска права
становника који говоре руски језик, који нису испуњавали критеријуме становања и језика.
Њихов пети услов, да буде избегнута или минимизована “супстанцијална штета” по
интересе становника других земаља, није био испуњен у случају Словеније, будући да је
словеначка влада извршила сецесију Словеније са очекивањем да ће то водити распаду
Југославије, што би нашкодило интересима већине становника бивше матичне државе, који
су као резултат губили своје послове, своје домове или власништво (али не и Словенија).