ovde - vera znanje mir

osvete zajednice zatiču se vrlo rano: odmah po dolasku u Kanaan određeno je šest gradova, uz
42 levitska grada i svetilišta, gde se takav prestupnik mogao skloniti do otpočinjanja suđenja.
Funkciju vrhovnog pravosudnog organa kod Jevreja, još od doba Drugog hrama, vršio je
Sanedrin - u prvo vreme sastavljen od visokih sveštenika i kneževa, a kasnije od učenjaka koji
su se bavili proučavanjem Tore. «S obzirom na to da je celo jevrejsko zakonodavstvo bilo
zasnovano na Tori, koja se nije smela prekršiti, zadatak Sanedrina je teoretski bio da
objašnjava zakone i donosi propise prema datim životnim situacijama. To je, u stvari, značilo i
stvaranje novih propisa u izmenjenim društvenim uslovima.» 79 Od osobitog značaja za
oblikovanje jevrejskog praktičkog sveta bilo je delovanje proroka čije su neke od poruka
zapisane u Tanahu (Starom zavetu). Razvijanje socijalnih razlika posle dolaska Jevreja u
Kanaan uznemirilo je proroke koji su digli glas u odbranu jednakosti saglasne Mojsijevim
zakonima: pozivali su narod da Bogu služi dobrim delima, plemenitošću i pravednim
društvenim odnosima, a ne samo molitvom i prinošenjem žrtava u hramu. U svojim vizijama
daleke budućnosti, proroci su Izrael videli kao vođu ujedinjenog sveta. «Svi ljudi i narodi
imaće udela i Božjoj milosti, koja je do sada bila obećana samo izraelskom narodu... U tom
dalekom budućem vremenu, prorok Isaija 80 otkriva stanje opšteg bratstva kada će ljudi živeti u
ljubavi i miru, neće više međusobno ratovati», 81 i u odnosu na tu predstavu «kraja vremena»
razvija se ideja o bogu svih ljudi, bogu koji nije samo etnički bog Jevreja.
Zagonetnost egipatskog sveta bila je izraz unutrašnjeg poriva Egipta da sebe razume,
da se ono duhovno sebi pojavi u formi zagonetke i zadatka da o sebi stekne svest. Za nas je i
danas vrlo teško da dešifrujemo komplikovano hijeroglifsko pismo, sfinge u sebi kriju egipatski
duh koji se bori sa sopstvenom prirodnošću. Sve u sebi ovde ima neku tajnu simboliku, težeći
da se kroz nju uzdigne do predstave. «Dakle, tamna samosvijest Egipćana kojoj misao o
čovječjoj slobodi ostaje još zatvorena obožava tamnu dušu, koja je još zatvorena u goli život, pa
simpatizira sa životinjskim oblikom.» 82 Prvi put se upravo u Egiptu javlja misao o besmrtnosti
ljudske duše, ta vera u postojanje carstva umrlih dala je egzistenciji čoveka poseban smisao i
vrednost. Predstava mrtvačkog suda, oslikana kao jedan od osnovnih prikaza na kovčezima
kao da upozorava one koji ostaju u životu da njihovi prestupi neće proći nekažnjeno na drugom
svetu. Kraljevi koji su umakli ruci zemaljske pravde, bili su po verovanju Egipćana, obeščašćeni
na Ozirisovom sudu, zato su im imena bila uklonjena iz hijeroglifa a figure iz slika. To je bila
moćna predstava koja je ostavljala dubok utisak na svest svakog Egipćanina - odatle potiče
njegova neprestana briga za vlastitu sudbinu nakon smrti. Međutim, ona se nije toliko
ogledala u nastojanju da se živi i dela bezgrešno, nego u tome da se Oziris nadmudri na
konačnom ispitu. U tu svrhu napisana je i Knjiga mrtvih, «egipatska religija je imala malo šta
da kaže u vezi morala; sveštenici su bili više zauzeti prodajom vradžbina i obavljanjem
magičnih obreda, nego usađivanjem etičkih pravila. Čak i Knjiga mrtvih uči vernike da će
vradžbine koje blagoslove sveštenici prevazići sve prepreke na koje upokojena duša možeda
naiđe na svom putu spasenja; a naglasak je više na deklamovanju molitvi, nego na življenju
dobrog života.» 83 U uređenju svog praktičkog sveta Egipćani su pokazali razumnost, njihova
supstancijalna običajnost donosila je miran i sređen život u tvrdoj vezanosti za običaje i
praznoverje. Stanovništvo je bilo podeljeno u staleže, ali bez one indijske ukočenosti. Red su
održavali zakoni i razvijena pravosudna delatnost. Sudovi su se sastojali od trideset sudija
imenovanih od opštine, koji su procese raspravljali pismeno. Kralj se takođe svakodnevno
bavio sudačkim poslovima. Interesantan je bio odnos egipatskog zakona prema krađi, ona je
bila zabranjena ali je zakonom bilo predviđeno da kradljivcu koji se sam prijavi bude
oprošteno uz nagradu u iznosu jedne četvrtine vrednosti ukradene stvari. Obožavanje životinja u
Egiptu išlo je toliko daleko da se život svetih životinja maltene više cenio od ljudskog. Tome u
prilog govori činjenica da su u vreme gladi ljudi umirali dok su ove životinje i dalje poštovane.
Namerno ubijanje životinja kažnjavalo se smrću. Egipćanin koji je lagao pred sudom, dovodio
je sebe u smrtnu opasnost, ukoliko bude otkriven. Surovost je i inače bila odlika kažnjavanja u