ovde - vera znanje mir

prinudom ili iz neznanja specifičnih uslova pod kojima se radnja odvija; on je u pravom
smislu nedobrovoljan ukoliko je praćen osećanjem žalosti i kajanja. Kada se princip delanja
nalazi u izvršiocu koji zna pojedinačne uslove u kojima se radnja odvija, postupak je
dobrovoljan. Dobrovoljni su jednako i oni postupci učinjeni s predumišljajem i oni izvršeni u
afektu ili iz strasti. Pojam dobrovoljnosti širi je od pojma izbora (προαιρεσεως) i pojedinačni
moralni karakter može se bolje prosuditi na osnovu odluka koje donosi nego na osnovu
postupaka. Dok je dobrovoljnost svojstvena i zrelim ljudima i deci i životinjama, izbor zahteva
razum i promišljenost - jer on pretpostavlja nešto nečemu drugom. Svako odlučivanje jeste neko
istraživanje: «nekad se traže sredstva odnosno oruđa, a nekad način njegove upotrebe, i slično u
ostalim kategorijama, nekad ko da uradi, nekad kako ili čime da nešto uradi». 101 Od dobrovoljnih
radnji neke su namerne, a neke ne. Namernim postupcima prethodi razmišljanje, nenamerni se
vrše bez predumišljaja, spontano, u afektu ili iz strasti.
Ove pojmove Aristotel dalje posmatra s obzirom na njihov odnos prema pravednosti, i
utvrđuje stepene krivične odgovornosti. Pojam pravednosti razmatra se u nekoliko različitih
aspekata; pre svega, istaknut je značaj pravednosti kao potpune vrline jer je to vrlina na osnovu
koje je pojedinac odgojen da bude valjan građanin polisa. S obzirom na to ova pravednost ima
značenje zakonitog: «Stvoriti moralnost u ovom punom smislu je zadatak onih zakonskih
odredaba koje su donesene sa ciljem odgajanja omladine za službu javnim interesima.» 102
Aristotel dalje razlikuje dva oblika pravednosti u užem smislu - distributivnu i komutativnu.
Princip jednakosti kojim se vodi pravednost upravlja se kod prve «prema zasluzi i
dostojanstvu» i osniva se na geometrijskoj proporciji «prilikom dodeljivanja počasti, novca, ili
drugih dobara na koje pripadnici jedne države opravdano polažu pravo». 103 Drugi oblik
pravednosti u užem smislu je korektivnog karaktera: javlja se u dobrovoljnim i
nedobrovoljnim poslovnim odnosima, a osniva se na aritmetičkoj proporciji.
«Ovde zakon pazi samo na razliku u pričinjenoj šteti, a lica posmatra kao jednaka - važno je samo
da se utvrdi da jedan nepravdu trpi a drugi je nanosi, da je jedan oštetio, a drugi na šteti.» 104
Posao sudije je da kaznom ponovo uspostavi povređenu jednakost. Samo dobrovoljni postupci
mogu biti pravedni ili nepravedni, ostali su to samo slučajno. Dakle, samo ona ogrešenja su
nepravedna u smislu krivice, koja su počinjena dobrovoljno. Tako Aristotel razlikuje ogrešenje iz
neznanja kod kojeg nema krivice, baš kao ni kod nesrećnog slučaja kada se neko ošteti protiv
predviđanja izvršioca. Greška ili prestup iz nehata nosi krivicu jer je uzrok prestupa u izvršiocu:
nastaje kada je postojala mogućnost predviđanja a ogrešenje se dogodilo bez loše namere. U prave
krivične prestupe ubrajaju se, kao nepravedna ona dela izvršena u afektu i ona izvršena s
predumišljajem, koja su najteža jer su posledica nepravednosti i rđavosti počinioca. Sva ova
Aristotelova određenja krivice vodila su, po mišljenju Ritera, učvršćivanju značenja reči αµαρτια
kao karakterno uslovljene i moralno relevantne pogreške u mišljenju.
Helenistička epoha otvara se u potpunom narušavanju i slomu supstancijalnog
običajnosnog jedinstva helenskog života u polisu. Gubitak političke samostalnosti grčkih
država, otuđivanje poredaka delanja prava, politike i ekonomije od pojedinačnog moralnog
karaktera, stvorio je jaz između javne sfere i sfere privacije. Nemoćan da bitno utiče na
događaje i strukturu odnosa u javnom životu, u vremenu potpune pometenosti i nesigurnosti,
pojedinac se okreće vlastitoj unutrašnjosti gde pokušava da pronađe sopstvene svrhe i merila
postupanja. U tom samoudubljivanju i okretanju vlastitoj subjektivnosti pojedinca rađa se
moralnost. Oblikovanje helenističkih etičkih koncepcija imalo je, zato, primarno obeležje
davanja odgovora na pitanje životnog smisla i osmišljavanja načina života pojedinca, te
promišljanja onog istorijskog novuma koji je zadesio svet u nastupanju subjektivne slobode.
Okretanje ka individualnoj vrlini i životnoj sreći potisnulo je problematiku krivice u drugi plan.
Onaj sadržaj koji je pojam krivice imao kod Aristotela nije mogao biti očuvan zbog epohalnih
promena koje su pojedinačni moralni karakter odvezale od drugih sfera praktičkog života -
nepravednost i nepravedni postupci dobili su potpuno drugi smisao. Prema otuđenoj