ovde - vera znanje mir

obliku. Nije tačno reći da su harizmatske ličnosti modifikovani bogovi ranijeg vremena, ali ih nije
moguće ni jasno odvojiti od bogova, bez preplitanja. One mogu imati različit domet svetosti koji
varira od neznatnog razlikovanja od običnih smrtnika do napuštanja drugih bogova. Mogu uticati
na mali krug sledbenika ili na celu zajednicu. Sa ostalim bogovima mogu biti u različitim
odnosima: mogu ih priznavati kao više, ali i slabiti njihov uticaj na račun svog.
Harizmatske ličnosti nisu oličene samo u vladaru iako je to najčešći slučaj. To mogu biti i
religijski reformatori, vojni heroji itd. U svim slučajevima sledbenici priznaju harizmatskog vođu
bez nekog naročitog pritiska. Poverenje prema njima utoliko je veće ukoliko je poverenje
zajednice prema sebi manje. Napuštanje vođe se ne događa bez ikakvog povoda već onda kada
više nije na vidiku pomoć koja se od njega očekuje, i to ne samo u utilitarnom pogledu nego još
više u pogledu pružanja orijentacije ili zadovoljenja nekih emotivnih potreba. Predmet obožavanja
tada postaju neka druga osoba ili institucija.
Postoji nekoliko opštih karakteristika vladavine harizmatskih ličnosti. One teže raskidu sa
tradicijom i nastoje da stvore svoje kriterijume legitimnosti. Na primeru srpskog i hrvatskog
političko-ratničkog folklorizma iz godina krize i rata bivšoj Jugoslaviji (1990-1995) za
opravdavanje i legitimisanje političkih programa i vojnih poduhvata koristi se pozivanje na
religiju, crkvu, ličnosti, događaje i predmete vere. Ti programi i poduhvati su predstavljeni kao
legitimni, jer su navodno smišljeni i izvedeni u božije ime, radi odbrane vere i verujućeg naroda.
Ako se dogodi da se pojavi još neka harizmatska ličnost između njih nastaje borba koja se ne
može završiti kompromisom već uvek uništenjem jedne strane. Primer za to može biti sukob
između svešteničke i vladarske harizme u srednjem veku u Evropi. Tada su između njih izbijali i
pravi ratovi. Kako je rat pretio i jednoj i drugoj vrsti harizme među njima je dolazilo i do deobe
svetosti. Pokreti koji su imali za cilj da reformišu crkvu, a pod tim se pre svega mislilo na
potčinjavanje svetovne vlasti crkvenoj, nisu ostvarili očekivanja u većoj meri i crkvena vlast se
zadovoljila podelom moći i harizme. Kroz ceo srednji i novi vek, sve do nastanka socijalizma,
crkva je prećutno a nekad i eksplicitno opravdavala vlast.
Razvoj kulta vođe u religiji i svetovnoj religiji može se pratiti kroz istoriju. Božanska svojstva
predvodnik je imao još i u prvobitnoj zajednici. Ona su pridavana poglavici ili magu, a ono što se
kasnije događa očekivana je modifikacija ovih arhetipova. Taj proces se javlja na svim
kontinentima sa mnoštvom zajedničkih karakteristika. Kako je teško pretpostaviti da se deifikacija
prenosila iz jednog plemena u drugo, verovatnije je da su slični uzroci u različitim grupama
izazivali slične posledice. Svugde je, naime, vladareva ličnost, kao najistaknutija, predstavljala
simbol neophodnog jedinstva, a verovalo se da se preko nje lakše dolazi pod božiju zaštitu.
Razlikovale su se predstave o tome da li je i sam vladar božanstvo ili je samo božiji predstavnik na
zemlji.
Ceremonije koje se obavljaju u vezi sa kultom vladara (npr. klečanje pred njim ili okretanje od
njega jer je njegova svetost opasna) nisu nestale sa društvima bez pisma. One su opstale sve do
najnovijih vremena, u drugačijem okruženju i sa drugim imenima funkcija. Evropska istorija je
pogodan primer da vladari nose svetu moć čak i kada nisu proroci u pravom smislu te reči. Na
zapadu je vladar bio češće pod dominacijom duhovne vlasti i tako su njegova sveta svojstva
ograničavana jer je i crkva jačala ili slabila, a u nekim slučajevima i stvarala njegova harizmatska
svojstva. Na istoku Evrope vladar je bio nad crkvom i sa te strane nije dolazilo ograničenje, ali
ovde u svetosti vladaru konkuriše narod. To što su mnogi vladari umirali nasilnom smrću ne znači
da je poverenje u svetost kraljevske krune nestalo, već se samo tražio bolji predstavnik čija će
sveta svojstva biti više u skladu sa njegovim zemaljskim postupcima, od kojih zavise i interesi
njegovih podanika. Ipak, obožavanje vladara u poslednja dva veka oslabilo je u srazmeri sa
posvetovnjenjem društva i procesima sekularizacije, ali ne zato što je potreba za harizmom
nestala, nego zato što je ustanova kraljevstva počela doživljavati takve promene koje će na kraju
dovesti do njenog nestanka ili tek formalnog postojanja. Međutim, očekivanja nekad vezana uz nju
nisu mogla odjednom nestati jer su ostali u dovoljnoj meri prisutni svi oni mehanizmi društvenog