ovde - vera znanje mir

U stvari, ocekujem ih.
Nema na cemu, vidim ima dosta dobrih zapazanja. Tekstovi su ti zaista dobri.
Diskurs religijske tolerancije
Thursday, December 6th, 2007
O revoluciji dijaloškog
Čitajući tekst V. Mekenzija, Deljeni identitet[1], počeo sam da razmišljam kako se savremeno
Ja pojedinaca, može uklopiti u tradicionalno Mi religijske zajednice. Ujedno, ovo razmišljanje će
biti i osnov mog bloga, koga ću dodatno produbljivati kroz nedeljne teme, ali i šire. Onima koji su
zainteresovani da citaju ono sto imam da napisem, a sa druge strane vise su skloni praktični
pitanjima religije, preporučujem da ne troše vreme, pošto će moji tekstovi biti skoncentrisani na
teorijska, pre svega normtivna i kategorijalna pitanja. U skladu sa ovim, želim da napomenem da
svi primeri koje budem davao će biti idal-tipskog karaktera. Bez većeg zadržavanja na tome,
konstatovao bih da svaki pojedinac se rađa društveno neslobodan, i da tu slobodu stiče, manje ili
više uspešno, kroz sopstveno delanje, stavove, ali i obrasce koje prihvata u društvu. Ako je
religija, kako to već tvrde pripadnici psihoanalitičke škole, čoveku urođeni instinkt, arhetip, ili
potreba, onda je to jako dobar primer potvrđivanja prethodne konstatacije. Dakle, analogija je
jednostavna: time što nam socijalizacija nameće određeno verovanje (ili konfesiju) a priori nas
ograničava i smešta u okvire društvene tradicije. Čak iako nam socijalizacija daje ateističke
obrasce ponašanja, opet su oni nametnuti, pa se i u tom slučaju ne može govoriti o slobodi.
Naravno, ovo nije nikakva novina na polju društvenog znanstva, budući da je o tome već pisao
npr. Fihte. Ako je to tako, onda se postavlja pitanje, šta je revolucija modernog u religijskom? Iz
već navedenog, voleo bih da izvedem tezu da sloboda nije ono što stičemo socijalizacijom, već
ono što izvučemo kao zaključak iz takve socijalizacije. Dakle, nije bitno da li ću ja odbiti veru
mojih roditelja, ili ću je prihvatiti, bitno je da to učinim. Revolucija dijaloškog je onda refleksija
modernog na religijsko u tom smislu da dopušta pojednicu da kroz promatranje obrazaca
svojsvenih njegovom bivstvovanju kritički preispita nametnuto, i to prihvati ili odbije.
Razlog zbog kojeg je dijalog najbolji metod u sticanju slobode pojedinca je efikasno izbegavanje
egocentrizma, odnosno nepriznavanja „drugog“. Dakle, ukoliko ja želim da neko prizna moje
verovanje, stavove, i obrasce, ja takođe moram priznati da postoje i drugi. Takav početni stav daje
dobru metodičku osnovu za pravi dijalog: uključuje više aktera. Ovakav proces nije nešto što bi
trebalo da se dešava javno, pred nekakvim institucijama ili koje čime, već bi to trebao da bude
jedan prirodni proces, koji se obavlja svakodnevno, kroz jednostavno odbacivanje ili prihvatanje
onoga što nije ili jeste dobro. Naravno, postavlja se pitanje koliko je zajednica koja nije prožeta
dijaloškom tradicijom spremna da revolucionarno promeni svoje stavove? Ovakav proces nije, i ne
može biti lak u takvom slučaju, jer to znači čupanje fundamenta iz tih zajednica. Međutim, moje
mišljenje je da se ne treba okretati prema teškoćama ka primanju dijaloškog, već potražiti u
sopstvenoj veri ono što je sklono dijalogu. Ukoliko dopustimo takav proces, onda za oslonac
uzimamo pojednice i njihovu veru, ali i ratio, odnosno prepuštamo njima da donose sudove o tome
da li su neke stvari prihvatljive za njih ili ne. Ne treba čak ni biti skeptičan prema pojedinčevoj
moći prosuđivanja, jer ako je vera doista ugrađena u instinkt pojedinaca, onda ne postoji šansa da
je on odbaci (čak je i ateizma vera u nepostojanje boga i nadprirodnih bića i sila), a sa druge strane
ono kritičko i racionalno u njemu će prilagoditi obrasce vere sadašnjim potrebama. Iako bi me
sada neko mogao optužiti da pokušavam da anuliram značaj tradicije i „demokratije mrtvih“, ipak
tvrdim da upravo kroz prihvatanje dijaloškog i prenošenja vere sa institucionalno višeg društvenog
nivoa, na pojednica, upravo gradimo tradiciju vere koja odbacuje čoveka kao nekoga ko služi
običajima, i prihvata tradiciju vere u kojoj običaji služe čoveku.
[1] Pogledati u: Čedomir Čupić, Politička Antropologija- Hrstomatija, Čigoja Štampa, Beograd, 2002., str: 97-103