ovde - vera znanje mir

Njegov će se grad naime pretvoriti u hrpu ruševina, a ono nepoverenje koje je pesnik tako
čvrsto izražavao prema bližnjima naći će tamo svoju najsuroviju povrdu. “
(str. 55)
„ Epizoda u Mari daće doprinos produbljivanju jaza između Arapa i Franđa, koji neće
zatrpati ni mnogi budući vekovi. Ali u ono vreme, narod, skamenjen od straha, više ne pruža
otpor, sem ako nije sateran u kakav tesnac. I kada osvajači nastave put ka jugu, ostavljajući za
sobom samo dimne ruševine, sirijski emiri žure da im pošalju emisare natovarene darovima kako
bi ih ubedili u svoje dobre namere i ponudili im svoju pomoć što bi im mogla ustrebati.
Prvi je od njih Sultan Ibn Munkid, stric letopisca Usame, koji vlada malim emiratom
Šajzara. Franđi stižu do njegove teritorije već sutradan po odlasku iz Mare. Na čelu im je Sen Žil,
jedan od njihovih vođa koga arapski letopisci najčešće spominju. Pošto mu je emir poslao u susret
svoje predstavnike, brzo je zaključen sporazum: Sultan se obavezuje ne samo da Franđe snabdeva
namirnicama već im uz to dozvoljava da kupuju konje na šajzarskoj pijaci i obećava da će im
poslati vodiče kako bi što lakše prešli ostatak Sirije.
Odsada se u ovoj oblasti sve zna o napredovanju Franđa i o deonicama njihovog puta. Oni
sami svuda razglašavaju da im je krajnji cilj Jerusalim, gde nameravaju da zauzmu Isusov grob.
Svi koji se nalaze na putu za sveti grad pokušavaju da se zaštite od pošasti koju ovi predstavljaju.“
(str. 58)
„ Političko rasparčavanje Sirije toliko je uzelo maha da se i najmanja selendra ponaša
kao da je nezavisni emirat. Svako zna da u odbrani i u pregovorima sa osvajačima može računati
samo na sopstvene snage. Nijedan knez, nijedan kadija, nijedan uglednik ne može načiniti ni
najmanji znak otpora a da njime ne dovede celu svoju zajednicu u opasnost. Stoga svi ostavljaju
svoja patriotska osećanja po strani i dolaze da sa usiljenim osmehom Franđima ponude darove i
ukažu im čast. Ako već ne možeš slomiti neku ruku, onda je poljubi i moli Alaha da je slomi, kaže
jedna domaća poslovica.
(str. 60)
„ Kada su naišli Franđi, u Tripoliju i njegovoj okolini, zahvaljujući mudrosti kadija,
vladali su mir i blagostanje na kojima su im susedi zavideli. Najveći ponos građana je njihov
golemi „dom kulture“, Dar el Ilm, koji ima biblioteku sa stotinu hiljada knjiga, jednu od
najznačajnijih toga vremena. Grad je okružen maslinjacima, drvoredima rogača, poljima šećerne
trske, voćnjacima sa svim vrstama voća, koji su davali bogat rod. A u luci se odvija živa trgovina.
Upravo to izobilje će doneti gradu prve nevolje sa osvajačima. U poruci koju je poslao
Hosn en Akradu, Džalal el Mulk poziva Sen Žila da pošalje delegaciju u Tripoli kako bi
pregovarali o sklapanju saveza. Neoprostiva greška. Franački emisari su istinski očarani vrtovima,
palatama, pristaništem i zlatarskim bazarima, da više i ne slušaju kadijine predloge. Već sanjaju o
tome šta bi sve mogli opljačkati ako se dočepaju grada. A po povratku su, izgleda, sve učinili da
raspale lakomost svog vođe. Džalal el Mulk, koji naivno čeka Sen Žilov odgovor na predlog o
sklapanju saveza, nemalo je iznenađen vešću da su Franđi 14. februara postavili opsadu ispred
Arke, drugoga grada u Tripolijskoj kneževini. Razočaran je, naravno, ali nadasve je prestravljen,
jer čvrsto veruje da je operacija koju vode osvajači samo prvi korak ka osvajanju njegove
prestonice. I kako onda da ne pomišlja na sudbinu Antiohije? Džalal el Mulk već sebe vidi na
mestu nesrećnog Jagija Sijana, kako posramljen jaše u smrt ili u zaborav. Žitelji Tripolija gomilaju