ovde - vera znanje mir

nemaju drugih pojmova – njima nedostaje ono između. Zato je Hulio Kortasar u pravu kada
ističe: “Između za i protiv koliko je možda”. Možda je “teza-antiteza” oblik mišljenja koji
proizvodi stalan sukob sa drugim. Svet je mnogo složeniji od ove proste opreke, i dok to ne
shvati, uvek će biti otvoren za prostačke sporove i sukobe.
Te binarne podele, svođenje brojnih mogućnosti izbora samo na dva, nešto je vrlo opasno,
iako se čini logično i praktično. Ako sam prinuđen da biram između za i protiv, onda to i nije
pravi izbor. – Maks Veber ističe tri ključne osobine koje bi trebalo da imaju političari: strast,
odgovornost i mera. Naši imaju samo strast. 5 U lovu na moć i vlast, i prednosti koje iz toga slede
(“podela plena”), naši liberalni oligarsi nemaju ni mere ni osećanja odgovornosti. Nesposobni
da sastave mudru i lepu rečenicu, oni ne prestaju da brbljaju: svi žele da se čuju i vide, a niko
nema šta da kaže i pokaže! Manjak mislilaca nadomešta se viškom brbljivaca. Najviše lažu
posle lova i pred izbore. Niske interese pravdaju višim razlozima. Koliko uspeju da ponize
druge, toliko misle da su uzdigli sebe. Ivo Andrić, u Znakovima pored puta, ističe da svi
patimo “od osećajnog i misaonog nereda sirovih i surovih ljudi”. Svakog dana se uveravamo
kako poneka laž i glupost postaju naša stvarnost, i kako se na nju navikavamo. Našim
političarima dešava se povremena ili stalna obustava mišljenja. Njima bih dozvolio da otvaraju
usta samo pri jelu. Dobro je da postoji sloboda govora, ali je još bolje ako ono što se govori
zavređuje da bude javno izgovoreno. Nema slobode bez granica slobode: valjana ograničenja
čine ljude slobodnim! Nema toga političkog sistema, makar on bio i demokratski, koji može da
opstane bez ikakvih ograničenja, to jest bez pridržavanja osnovnih moralnih načela i pravnih
normi, pri čemu moral ima apsolutnu prednost pred pravom. Norma nešto zabranjuje, ali i
nešto omogućava: zamislite igru bez pridržavanja pravila igre! Margaret Jursenar tačno veli:
“Činjenica je da su prinude deo slobode”.
U vezi sa antiintelektualizmom dovoljno je reći ovo: retko je koje društvo bilo sklono
ljudima od ideja, iako su njihove ideje postale pokretačka snaga društva. Uglavnom su bili
osuđeni da čame u zapećku dok prosečni veličaju sami sebe. Istinski intelektualci pitaju,
uznemiruju i osporavaju vekovne navike ljudi, a to ne ide bez otpora i kazne. Niče viče: nema
toga razloga koji može da razuveri narod u ono u šta on veruje bez razloga! S. Hantington
navodi podatak da izvan zapadnog sveta svega 1% stanovništva usvaja univerzalne ideje,
verovanja i vrednosti (što čini elitnu kulturu), a 99% ljudske porodice veže se uz svoje
plemenske, rasne, klasne i nacionalne ideje, verovanja i vrednosti. 6
Istinski motivi postupaka i izbora masa ne leže u ravni svesnog nego nesvesnog, pa je svesno
propitivanje tih nesvesnih naslaga osuđeno na neuspeh. – Poznato je da pojedinac u masi menja
svoje ponašanje, i to na gore: on postaje duhovno i moralno lošiji! Nemački pesnik F. Šiler kaže
za svoje zemljake: “Svaki je za sebe razuman, ali kad se nađu u masi, čine samo jednu budalu”.
A filozof volje za moć, F. Niče, dodaje o masi ove reči: “Neka je nosi đavo i statistika”. Neko, ne
znam više ko, izrazio se o masi ovako: “I kada bi svaki atinski građanin bio Sokrat, opet bi skup
atinskih građana bila jedna rulja”. Ovde su premoćni nagoni mase a ne individualne razlike, to
jest kolektivni identitet nadmoćan je ličnom. Cilj masovne ideologije nije otkrivanje istine, nego
ostvarivanje koristi. Zato Niče i kaže da je ideologija koristan način pogrešnog razumevanja
stvarnosti. Intelektualci se svojski trude oko objektivne istine, ali sa istinom stoji sve gore. To je
jasno uvideo J. Dučić kada je zapisao ove reči: “Srbin ima prirodnu tendenciju da sve svoje
velike ljude ili poubija ili unizi, i da ih zatim opeva u svom desetercu kao heroje svoje nacije, i
najzad proglasi svetiteljima svoje crkve”. Treba reći da je već Sokratova sudbina učinila
opreznim potonje mislioce: posle njegove smrti mudri ljudi nerado ulaze u sporove sa državnim
ustanovama i vlastodržcima, i povlače se u svoj unutrašnji svet. Istina je moćna po nameri, ali
nemoćna po učinku: njeno prisustvo u današnjem svetu izgleda slučajno! “Najteže je za istinu u
vreme kad sve može da bude istina” – istakao je S. J. Lec. Kad treba reći istinu – na to upućuje
verska i moralna norma. Kad ne treba reći istinu – na to ukazuje iskustvo i život. Laž svakako
doprinosi da život bude sagledan i sa druge strane: ona nam govori o složenosti ljudske prirode! U