ovde - vera znanje mir

такво решење не нађе, овласти сецесију као последњи излаз и присили на ову одлуку
помоћу међународне војне силе. Војна интервенција у таквим случајевима била би
оправдана, унутар реформисаног међународног права, као хуманитарна интервенција, која
штити животе, пружајући сигурност популацијама које су жртве. Посредовање
интернационалних организација треба да буде усмерено на минимализацију потребе за
сецесијом као леком за неправде и да тако минимализује њихово наступање.
Насупрот томе, Бирчова широка листа неправди које оправдавају сецесију и Тамирово
неограничено допуштање права на сецесију свакој националнимој мањини охрабрила би
сецесију сваке групе овлашћене на то, што ће можда водити до неодређеног умножавања
сецесија. Ако свака национална мањина има право да се отцепи, разне групе могу
прокламовати саме себе као националне групе да би добиле ово право и тако напустиле
своју матичну државу. Штавише, ове две теорије оправдале би сецесију било које
националне групе на национално мешовитој територији, чак и ако таква сецесија може
порећи другим националним групама, које живе на истој територији, прилику да створе
своје сопствене националне државе. Те две теорије не нуде механизам за разрешавање
сецесионистичког конфликта између супарничких националних група које живе
испреплитане на једној територији.
Као што смо видели, националистичко оправдање сецесије, које ограничава право на
отцепљење националним групама, може се разрађивати или као изборна теорија сецесије
(нпр. Милер) или као теорија заснована на лечењу (нпр. Тамир). Милер тврди да
национална држава прибавља погодно – али не једино –залеђе у којем чланови неке
националне групе могу остварити своје индивидуалне слободе. Он претпоставља да ако је
национална мањина задовољна могућностима које им нуди њихова мултинационална
матична држава, мањина може одабрати и да се не отцепи и да не створи своју сопствену
националну државу. У Тамировој теорији заснованој на лечењу, ако национална група има
погодну прилику да се отцепи а ипак пропусти да то учини, онда то мора бити случај лоше
среће или занемаривања.
Како можемо употребити ове теорије у процењивању сецесија? Можемо покушати да на
ово питање одговоримо применом наведених теорија на неке случајеве сецесије.
Како проценити прошле сецесије? Примена нормативних теорија
Нормативне теорије и међународно признавање отцепљених држава
Као што смо видели, неки критеријуми за процену сецесије предложени овим теоријама
тако су неодређени да је прилично тешко одредити који појединачни догађаји или процеси
потпадају под њих. У неким случајевима критеријуми изгледају намерно неодређени тако
да прибављају широку категорију под коју може бити супсумирано широко мноштво
феномена. Бричов опис потенцијалних неправди које оправдавају сецесију – “употреба силе
ради интегрисања”, неуспех ” да се одрже експлицитне или имплицитне погодбе” –
вероватно припадају овој категорији. Велика разноврсност притужби против матичне
државе могла би потпадати под његову категорију “легитимних политичких и економских
интереса” које матична држава може пропустити да задовољи. Стога су углавном све
сецесије биле лек за један или више следећих неуспеха: или за неуспех да се задовољи неки
политички или економски интерес групе која се отцепљује или за употребу силе против ње
(понекад у прошлости) или за неуспех да се одржи нека експлицитна или имплицитна
погодба са том групом. Бирчова теорија би зато гледала на све такве сецесије и покушаје
сецесије као оправдане.
Слично Бирчовој, Тамирова теорија оправдава све поменуте сецесије и покушаје сецесије,
зато што је у сваком случају сецесионистичка група била национална мањина (или у
случају Бангладеша – већина) која се борила да успостави државу која ће изражавати њен
национални идентитет. Тамирова теорији, слично Бирчовој, оправдавала би, на пример, све
рекурзивне сецесије од Хрватске и Босне и Херцеговине, као и сецесију Косова и Чеченије.