ovde - vera znanje mir

Ne u ''korumpiranom humanizmu'', nego baš u humanizmu samom?
Jer humanizam, koji je duhovni otac svih ideologija dvadesetog veka, nije ništa drugo do
obogotvorenje čoveka. Zato humanizam ne može biti utočište od imperijalizma, jer je
imperijalizam dete humanizma, kao što su to bili najpre zapadnoevropski kolonijalizmi, potom
hitlerizam, staljinizam, maoizam, titoizam, a u naše vreme globalizam i Novi Svetski poredak.
Humanizam nije ništa uistinu humano , jer je sam čovek htenje bez granica . Ako htenje bez
granica postane bog, rezultat je apokalipsa.
Humanizam je čovekov zaborav da nije Tvorac , već tvorevina i da na planeti nije domaćin nego
gost. Kao što ni gostu nije dopušteno da u tuđoj kući postavlja svoja pravila, tako ni čoveku nije
dopušteno da svet prepravlja i uređuje prema svojim nacrtima i koncepcijama, koliko god mu one
izgledale dostižne i spasonosne po ljudski rod.
Ali humanizam jeste duhovno opravdanje i motivacija da se čini baš to – da se Svet prepravlja,
uređuje i prilagođava čoveku i njegovim potrebama. Jer, iznad Čoveka ne postoji niko i ništa.
Humanizam – to je Čovek kao Tvorac.
A Čovek kao Tvorac istovremeno je Čovek kao Uređivač sveta.
Petar Veliki, Napoleon, Rimski papa, Karl Marks, Staljin, Hitler, Josip Broz, a u naše vreme
Džordž Soroš, Frensis Fukujama i raznorazni bezimeni i kamuflirani pacifisti, globalisti,
korporatni kapitalisti pripadaju istom nizu.
Tvrdeći da se bore se za slobodu, bratstvo, jednakost, pravdu, budućnost i ekonomsko blagostanje,
u stvari su se ponašali i još uvek se ponašaju kao mali bogovi, pozvani da uređuju svet i usreće
čovečanstvo. A bezbrojne ideologije koje su se u devetnaestom veku rađale kao nacrti, programi i
manifesti u glavama bezbožnih utopista, a u dvadesetom izrastale iz mora krvi i preko brda leševa
u moćne političke, vojne i ekonomske sisteme po svojoj suštini su se pokazali kao paganski
kultovi sa svim elementima paganske idolatrije. Borba za humanističke svetle ideale ispostavila se
i još uvek se ispostavlja kao nasilno potčinjavanje ljudi kultu sopstvene sile i moći.
I američki intervencionizam u Vijetnamu jeste još jedan humanistički paganski kult.
To je ona skrivena duhovna realnost naše epohe sa kojom nas režiser suočava, razgrćući ideološke
barijere i humanističke dimne zavese.
Pukovnik Kurc je vanserijski duh. Njegova pesnička i filosofska duša vodi ga u pobunu protiv
lažnog sveta. Tu je koren njegovog ''ludila''. Američki intervencionizam jeste još jedna gnusna
humanistička laž iza koje Kurc prozire obogotvorenu silu što samo potvrđuje sebe. Kurc je postao
mali bog, jer su i humanisti koji žele da ga uklone isto to-mali bogovi. Oni ne uklanjaju Kurca kao
''pretnju svemu normalnom'', već kao konkurenciju.
''Smrad laži'' za Kurca je nepodnošljiv, bol njegove duše kosmičkih je razmera. Pred Čoveka
upakovanog u humanističke ideološke strojeve stavlja se ključno ontološko pitanje: Ko si ti? I
čemu služiš?
Bežeći od malih bogova koji se nalaze u središtima civilizacijskih kultova, pukovnik Kurc, dakle,
i sam postaje mali bog, s tom razlikom što svoje ''božanstvo'' ne opravdava lagarijama humanizma,
nego ga otvoreno ispoljava.