ovde - vera znanje mir

slabosti, već zbog snage i volje da upozna drukčije stavove od svojih. Tolerancija ne
zahteva da se čovek odrekne svoga načela, nego da ga proširi, produbi i nadiđe.
Samo jaki mogu biti tolerantni. Svakako je bolje biti preterano tolerantan, nego
preterano netolerantan. Tolerancija je stav ukoliko se odnosi na mišljenje drugog, a
čin ukoliko se odnosi na ponašanje drugog: tolerancija nema granica što se tiče
mišljenja, ali ima granice kad je reč o ponašanju. Jedan uistinu dijaloški i trpeljiv način
mišljenja i življenja imao bi za posledicu da među misliocima ne bi bilo dogmatika, među
vernicima fanatika, a među političarima tirana.
Ključne reči: dijalog, tolerancija, iskustvo rezlike, krajnosti u mišljenju
Pretpostavke
Navikao sam da ispred svakog niza misli stavim pretpostavke iz kojih one logički
nužno slede, da bi se slušalac ili čitalac uverio da je misao ukorenjena u nekim opštim
načelima i da se može logički opravdati – uz stalno prisutnu svest da određena načela važe u
okviru određene kulture. Šta, dakle, znači da je misao utemeljena ili zasnovana? Znači samo to da
počiva na izvesnim načelima ili pretpostavkama, koje se usvajaju na veru, a koje iskustvo ne
opovrgava u njihovoj razumnosti i umnosti. Verujem da su ova načela ili pretpostavke
istraživački plodne, iako ne znam da li su istinite.
Prva pretpostavka glasi: čovek je nedovršeno i nesavršeno biće i zato mu je potreban
drugi čovek kako bi sebe dovršio i usavršio. Svaki od nas stvoren je sa nekim nedostatkom, pa je
potreban drugi da nas dopuni. Zato se u srcu i duši jednog čoveka uvek nađe mesta za drugog: u
svakom od nas zapisan je put do drugog! Ako čovek neće da završi u zidinama vlastitog
zatvora, on mora da otvori sve prostore svoga bića prema drugim ljudima. Tolerancija je uslov
napretka: drugi mi je potreban da bi razvijao sebe! Ako svako ljudsko biće ne može da živi bez
drugih ljudskih bića, onda je logično da je tolerancija posledica društvenog života i njegov uslov.
Druga pretpostavka može se iskazati na sledeći način: nijedan čovek ne zna toliko da bi se
mogao osloniti samo na svoje znanje i iskustvo, pa mu je potrebno znanje i iskustvo drugih.
Tolerantan može biti samo onaj čovek koji je svestan da ne zna celu istinu i da mu je potreban
drugi čovek, da bi dospeo u blizinu istine. Netolerantan je onaj koji je uveren da zna celu istinu.
Sudbina prvog je da uči i da se razvija, sudbina drugog je da stoji u mestu ili da nazaduje. Prvi
dobro zna da postoji jedan svet i mnogo pogleda na svet. Drugi bi sve druge poglede na svet
ugurao u svoju dogmu. Ova dva čoveka mogu da govore, ali se ne čuju; oni se gledaju, ali se ne
vide; oni su blizu jedan drugom u prostoru, ali ih deli nevidljivi zid; oni koriste isti jezik, ali se ne
razumeju.
Treća pretpostavka je vrednosnog karaktera: najdublji razlog u prilog toleranciji leži u
tome što bez nje ne bismo nikad mogli da upoznamo raznovrsnost iskustava, misli, osećanja,
verovanja i delovanja pojedinaca i grupa. Dopustiti da se pojave sva mišljenja i sva uverenja,
nije toliko stvar tolerancije koliko razboritosti: to prosto obogaćuje našu misao i naš život!
Voditi tolerantan razgovor o svakom pitanju znači ugrađivati lične i posebne interese u opšte
dobro. Voditi tolerantan razgovor znači stvarati zajednicu koja sama sobom upravlja i kojoj nije
potreban upravljač sa strane.
Priručne definicije osnovnih pojmova
Dijalog je otvoren, iskren i neposredan susret najmanje dvojice slobodnih (pojedinaca,
zajednica, kultura) koji u ravnopravnim uslovima raspravljaju o nekom problemu o kome ne
postoji opšta saglasnost, da bi došli do rešenja sa kojim obojica (svi) mogu biti zadovoljni. Sporni
problem može se razrešiti na dva osnovna načina: dijalogom ili silom! Koliko su zreli odnosi