ovde - vera znanje mir

sveta kakav danas poznajemo. Istorija je takođe i proces sve veće integracije drugosti. Norbert
Elijas u svom remek-delu Proces civilizacije divno pokazuje kako se postepeno pacifikuju sve širi
prostori. Jedinstvena Evropa, nakon par milenijuma groznih ratova, podela i zločina, daje slabašnu
nadu da je negde u budućnosti moguće postojanje univerzalnog društva, bez straha od Drugog.
Ko je danas evropski Drugi? Kina i Japan su i dalje suviše daleko. Južna Amerika je hrišćanska.
Crne Afrike se Zapad ne plaši, suviše mu je potčinjena. Ostaje stari Drugi, evropski alter ego –
muslimani. Hrišćani i muslimani sreli su se još u 7. veku. Tek nastala religija – islam – ujedinila je
do tad razjedinjena plemena koja su započela spektakularna osvajanja velikih delova vizantijskih
teritorija. Nova islamska vera u par vekova učvršćena je od Španije do Indije, čak i na Siciliji. 636.
godine, neposredno posle bitke kod Džermuka u kojoj je pobeđena vizantijska vojska, muslimani
su osvojili hrišćanski sveti grad – Jerusalim! Naravno da su hrišćani bili uplašeni.
Evropa tog vremena veoma je malo znala o zemljama na Istoku, bilo o hrišćanskim ili
muslimanskim, ali je 1095. papin poziv na krštaski rat, kako bi se Jerusalim oslobodio iz ruku
nevernika, dočekan sa oduševljenjem. Hrišćani su prvi put na islam reagovali ofanzivno. Prema
mom mišljenju, krstaški ratovi predstavljaju prvi pravi susret, doduše prilično problematične
prirode, između Evrope i islamskog sveta tokom kog je došlo do značajne kulturne razmene, što je
Zapad itekako umeo da iskoristi. U doba krstaških ratova, koje Arapi nazivaju franačkim
najezdama, arapska civilizacija bila je u intelektualnom i materijalnom smislu najnaprednija na
svetu. Kasnije se središte sveta pomera ka zapadu. Arapi su, prema tvrdnji Amina Malufa, za dva
veka intenzivnih susreta bili zatvoreni za ideje koje su stigle sa Zapada. Za to vreme, mnogi
zapadnjaci su naučili arapski i iz arapskih knjiga je preuzeta grčka kulturnu baština, kao i znanja iz
astronomije, medicine i matematike. Usvojeni su postupci koje su Arapi koristili u proizvodnji, a i
evropska agrikultura je obogaćena kajsijama, narandžama i mnogim drugim namirnicama. Evropa
je od susreta sa Drugim koga se veoma plašila neverovatno mnogo profitirala i nakon ove epohe
proživljava ekonomsku i kulturnu revoluciju, dok su islamska društva, zbog svoje zatvorenosti
pred inovacijama, doživela opadanje.
Sledeći susret sa islamom bio je posredstvom Otomanske imperije, ovoga puta na evropskoj
teritoriji. Kolektivni strah od Turaka, prema rečima Nikole Samardžića, prvi je opšte evropski
fenomen, zajedničko iskustvo za čitavu Evropu. Nasleđe krstaških ratova nesumnjivo je
oblikovalo zapadnu Evropu, ali za nas veliko pitanje, na koje još nije dat zadovoljavajuć odgovor,
jeste koliko je otomansko nasleđe značajno za Balkan, koliko su se balkanska društva formirala
kroz kontakte sa osvajačima i, s obzirom na insistiranje na negativnim, kako u kolektivnom
sećanju, tako često i u istoriografiji, koje su pozitivne posledice petovekovne koegzistencije. Turci
su ipak više naš balkanski, nego evropski Drugi.
Poslednju fazu susreta izmedju Zapada i Istoka važnu za ovaj rad predstavlja period u kome je
nastao orijentalistički diskurs, doba u kome je Zapad ekonomski, a i vojno-politički kolonizovao
arapska društva. Nakon mnogo vekova u kojima je islamski Orijent za Evropu bio nerazrešen
izazov u politici, kulturi, a jedno vreme i u ekonomiji, Zapad je postao aspolutno dominantan.
Orijentalizam je diskurs koji predstavlja razumevanje Orijenta zasnovano na posebnom mestu
Orijenta u zapadnoevropskom iskustvu. Uz pomoć Orijenta Evropa se samodefinisala kao njegova
kontrastna slika, ideja i iskustvo. Nasuprot civilizovane, progresivne, moderne i racionalne Evrope
nalazi se egzotični, iracionalni, tradicionalni, stagnantni Orijent. Orijentalistički diskurs jeste
vrhunac evropske nadmenosti, prevazilaženje trajne traume koju im je islam naneo, negiranje
značaja koji su arapska civilizacija, islam i Otomanska imperija imali za razvitak Evrope. Da li je
u pitanju manifestacija dubokog straha od Drugog koji ipak nije u potpunosti prevaziđen?
Na kraju, ostaje da se postavi još jedno pitanje. Da li se Evropa i zašto plaši nas Balkanaca, svog
evropskog Drugog? Ima li istine u balkanizmu? Koliko je vremena potrebno da protekne pre nego
i Balkan postane nepobitni deo Evrope i prizna mu se jedinstven značaj u oblikovanju našeg
kontinenta?