ovde - vera znanje mir

Pitajući se zašto u savremenom, globalnom svetu islam oseća tako snažnu neugodnost,
odnosno zašto je duboko usvojena zapadna slika islama, Zijadin Sardar navodi da se ova
religija udaljila od prvobitnih ideala i prvobitnog duha: “Hegemonija nije uvek nametnuta,
nekada ona može biti i pozvana.” (Sardar, www.islamfortoday.com). Osim snažnog uticaja
spolja, islam je unutar samog sebe proizveo “metafizičke katastrofe” podižući religijski zakon
(šerijat) na ravan božanstva i izjednačujući religiju sa državom. Tumačenje Kurana je ostalo je
zarobljeno u filozofiji paseizma, ne stvara se veza drevnih učenja sa sadašnjim i budućim
vremenom. Islam je postao integrativna društvena snaga, ne poziv na molitvu. Islam je
prerastao u totalističku ideologiju (sličnu globalizaciji?) – skoro svi potezi društvenih elita
bivaju proglašeni religioznim činom. Džihad se poistovećuje sa “Svetim ratom”, religioznom
požudom. Toj slici doprinosi zapadno poimanje nezapadnog i sâm “neinterakcionistički”
islam. Po muslimanima, sve je već zapisano, na budućnost se može gledati samo sa velikim
podsmehom. Da bi došlo do prihvatanja pozitivnih tekovina globalizacije i očuvanja
posebnosti, potrebno je da se islam vrati “primarnom smislu i značenju: etici pogleda i
oblikovanja sveta, miroljubivoj građanskoj kulturi, participativnoj kulturi, holističkom modelu
znanja, delanja i postojanja” (Isto).
Moguće je da u budućnosti globalizacija primora pripadnike različitih veroispovesti da
formiraju novo, slojevito “neohumanističko jastvo koje uklanja ego, stil moj-put-je-jedini-put”
(Isto). Globalizacija može doneti (ne mora biti prepreka na putu) društveni model kojim bi se
ostvario postazijski i postzapadni san. Ona ne mora nuditi izbor po zakonu isključenja trećeg:
ili jedinstveno, planetarno društvo ili brutalni rast tribalizma.
Ima li zaključka?
Budućnost religije je poziv na razmišljanje i preispitivanje. Lišeni mogućnosti
utopijskog sanjarenja, možemo, kao u gustim metafizičkim spisima, nizati pitanja kojima
težimo da odgonetnemo suštinu religijske stvarnosti i njenu tajanstvenu budućnost.
I na kraju, da li je moguće da tri glavna sociološka modela objašnjavaju budućnost u
smislu njihove hronologije? Hoće li u bliskoj budućnost vladati prvi ponuđen model, u daljoj
drugi, a u dalekoj budućnosti treći?
Pitanja se nižu, a odgovori teško nalaze. Budućnost je počela.
Literatura
Armstrong Karen (1995): Istorija boga, Beograd: Narodna knjiga.
Barrett B. David, Johnson M. Todd, Annual Table of World Religions,
www.wnrf.org
Bigović Radovan (1999): Budućnost verskih zajednica, U: Religijski pogledi, Sarajevo.
Christiano, Swatos, Kivisto (2002): Sociology of religion, New Jork, Oxford: Altamira Press.
Clark David (1996): Urban World – Global City, London, New York: Routledge.
Cvitković Ivan (1996): Sociologija religije, Sarajevo: Ministarstvo obrazovanja, nauke, kulture,
sporta.
Dawson Lorne, Cyberspace and Religious Life, www.cesnur.org
Đorđević Dragoljub (1998): Sekte i kultovi: Proroci “nove istine”, Niš: JUNIR. Dugandžija
Nikola (1980): Svetovna religija, Beograd: Mladost.
Francišković, Filipović (2002): Religijska karta sveta,U: Dijalog i dogma, Novi Sad: CEIR.
Frojd Sigmund (1986): Budućnost jedne iluzije, Zagreb: Naprijed. Gary Jay, Ten
Global Trends in Religion, www.wnrf.org
Gidens Antoni (1998): Posledice modernosti, Beograd: Filip Višnjić. Hamilton Malkom
(2003): Sociologija religije, Beograd: Clio.