ovde - vera znanje mir

''Muškarac biološki preuzima inicijativu. Žena prihvata i ona je feminina''. Zbog takve
budalaštine bi se još u školi moralo ponavljati, ali Leonard svakako nije prvi koji meša
feminino (the feminine) za ženom (the female) (i isto tako maskulino (the masculine) sa
muškarcem (the male)). Istraživanja o navodnim razlikama između polova i dalje pokazuju da
je njih, izuzev reprodukcionih funkcija, izuzetno malo: osim veće muške fizičke snage i
minornih razlika u sposobnosti da se rešavaju pojedini testovi, razlike od kojih nijedna nije
mnogo bitna za sveštenički poziv.
Većina drugih razlika koje se pripisuju biologiji nisu uopšte urođene, nego se moraju naučiti;
otuda devojčice nose ružičasto i igraju se lutkama, dok dečaci nose plavo i igraju se
puškama. Nameće se jeretičko pitanje zašto je Leonardu, koji je pak toliko ubeđen da su
žene zbog bioloških razlika nesposobne za vršenje svešteničke dužnosti, toliko stalo da im
se ne dopusti mogućnost da ga trijumfalno ubede u suprotno.
Ništa klimavije se ne drži episkop kada se o radi o teologiji. Čini se da poriče zvanično
stajalište crkve Engleske; još 1965. god. sinod je odlučio da ne postoji ''nijedna
fundamentalna primedba protiv posvećenja žena u sveštenstvo''. Njegova argumentacija,
kako ju je predstavio John Mortimer, glasi ovako:
Nije bio nikakav previd u tome da je bog, kada je odlučio da bude ''čovek'', izabrao muškarca.
Nema nikakve sumnje da je on isto tako mogao da izabere ženu, da je to bio želeo. (12)
U jednom intervjuu iz 1988. god. kojeg je Leonard dao Andrew Brownu za ''Independent''
(13), izjavio je sledećće: ''On [Bog] je izabrao jedno patrijahalno društvo. To se nije desilo
slučajno.'' Ovakvoj vrsti argumentacije može se, naravno, prigovoriti da je teško pronaći
mnogo mesta u istoriji kada je Bog možda mogao da se ovaploti u bilo čemu drugom osim u
patrijarhalnom društvu.
Mučenje žene radi priznanja, drvorez oko 1880. god. Svaka žena
uhvaćena u lezbejskoj ljubavi, postajala je odmah veštica. Mučenja su
trajala od jednog časa u Italiji i Španiji, pa od jednog do četiri dana u
Nemačkoj. Feministička teološkinja Mary Daly bavila se iscrpno psihosocijalnim
uslovima koji su bili presudni za etiketiranje veštica. Lovci na
veštice se nisu fokusirali na žene asimilovane u patrijahalnoj porodici,
nego na žene koje su ili odbijale brak ili ga nadživljavale (udovice).
Žene koje nisu bile na bilo koji način ''kon-centrične'' u odnosu na
androkratiju, bile su istovremeno ''eks-centrične'', i prema tome
sumnjive i opasne. Daly primećuje da je paljenje veštica (ginocid) pre
svega renesansna i novovekovna pojava, koja je svoj vrhunac doživela
u 17. veku. Broj spaljenih žena, u prvom redu, u Evropi, procenjuje se
na više stotina hiljada, pa i milion. Filozofima i humanistima tog
vremena (Bacon, Descartes, Grotius itd.), dim sa lomača, izgleda,
uopšte nije smetao, sudeći po nedostatku reakcija na njih, i Daly se
konačno pita: A za koga je to Renesansa bila renesansa?
V idi: M. Daly, European Witchburnings: Purifying the Body of Christ, in:
Gyn/Ecology, 1979.