ovde - vera znanje mir

низа могућих оправдања Ален Бјукенен прво одабира два специфична типа употребе силе –
неправично освајање и геноцид (или претњу геноцидом) – и један тип легитимног интереса
– кршење основних људских права – и тврди да само ова два типа употребе силе и неуспех
да се заштите основна људска права оправдавају употребу сецесија као лека. Обезбеђивање
сигурности за своје грађане и заштита њихових људских права, тврди он, јесу суштинске
функције сваке државе. Ако држава не успева да обезбеди ово двоје – и угрожава животе и
права својих грађана – онда она губи своје легитимно право на контролу над територијом и
становништвом у којима се ови неуспеси дешавају. Овим трима типовима зла Бјукенен је
касније додао неуспех да се одржи један тип “експлицитне погодбе” – када матична држава
дозвољава унутардржавну аутономију мањинској групи. Ако домаћа држава “озбиљно и
истрајно” повређује споразум који признаје политичку аутономију једној од група које
живе у држави, онда би та група имала право да се отцепи како би излечила ова кршења.
Матична држава може изгубити своју легитимну претензију на територију неке групе само
ако почини једну или више неправди од четири типа која одабира Бјукенен. На пример, ако
држава (неправедно) додели мање својих ресурса једном региону него другима, овај
неуспех праведне расподеле ресурса не поништава њену претензију на контролу над
неповољно обдареном територијом. Према томе, други интереси или погодбе које пописује
Бирч нису довољни да прибаве основу за оправдање неке сецесије.
Насупрот Бирчу и Бјукенену, Јаел Тамир сматра да је суштинска функција државе да
изрази, преко својих институција, национални идентитет групе (група) у држави. Државе
обично имају јединствен официјелни језик, који доминира медијима и политичким
животом, скуп политичких процедура и ритуала повезаних са језиком, једну заставу, једну
химну и тако даље. Према томе, већина држава не успева да адекватно изрази национални
идентитет мањина, чија култура и језик нису изражени кроз државне институције. У
либералним демократским државама државе изражавају првенствено идентитет већинске
групе, која контролише демократске институције те државе. Ово пропуштање да се изрази
национални идентитет мањине даје мањини право да се отцепи од матичне државе.
Међутим, нису све националне мањине у положају да остваре своје право на сецесију – неке
су премале или сувише раштркане или одвећ политички слабе да би произвеле сецесију. У
овим случајевима, управо их њихова лоша срећа спречава у остварењу њиховог права. Али,
свака од њих, на основу тога што је мањина, има право да се отцепи.
Према теоријама заснованим на лечењу, демократска процедура доношења одлука није
неопходна: лекови за озбиљне неправде јесу лекови без обзира на то да ли их већина групе
изложена тим неправдама сматра таквима. Према томе, једнострана сецесија је оправдана
чак и ако није постојала већина унутар сецесионистичке групе за подршку сецесији. Пошто
је право на сецесију лековито или надокнађујуће, оно се расподељује на основу заслуге, а
не на основу једнакости права. Последично, теорије засноване на лечењу обично крше два
либерална демократска начела. На сличан начин, оштећене групе постају овлашћене да
претендују на контролу над територијом као лек за зла почињена против њих, не на основу
било каквих претходних веза – на пример, историјске настањености– за ту територију.
Међутим, потреба да се излече озбиљне неправде надмашује све штетне последице
сецесије. На пример, ако је група изложена систематској злоупотреби њихових људских
права, она би имала оправдање за сецесију од државе чак и ако би та сецесија вероватно
проузроковала распрострањено осиромашење међу не-сецесионистичком популацијом.
За разлику од већине других теоретичара, Алан Бјукенен предлаже да право лековите или
надокнађујуће сецесије, како га он дефинише, буде усађено у међународном праву и
спроводиво кроз постојеће међународне институције, као што су Уједињене нације, или
кроз неке нове. Неко међународно ” арбитражно” тело тада треба да буде способно да
одреди да ли се збила или ће се извршити нека сецесија која се погрешно оправдава, да
посредује у проистеклом сукобу како би се нашло решење да се он избегне, те да, ако се