ovde - vera znanje mir

upravo veroispovest. Religija je, iz tog razloga, početkom devedesetih politizovana i uvučena u
etničke, nacionalističke sukobe. Nesumnjiva je činjenica da je u ratu u Bosni religijska pripadnost
odlučivala na kojoj će se od sukobljenih strana pojedinac naći. Religijske zajednice su malo
učinile za ublažavanje krize, a tokom rata su nedovoljno insistirale na prekidu neprijateljstava.
Religijom su manipulisali političari, dok su duhovna lica pretendovala na bavljenje politikom.
Međutim, religijske zajednice danas mogu dati važan doprinos u procesu pomirenja i smanjivanju
nacionalističke vrednosne orijentacije među stanovništvom, koja je u Srbiji veoma visoka.
Rat na prostoru bivše Jugoslavije nije vođen oko verskih pitanja, ali je religija i te kako bila
uvučena u ovaj sukob, s obzirom da je nacionalno izjednačeno sa verskim. Identitet se redefinisao
kroz razlike u odnosu na susednog Drugog. Dogodilo se odricanje od svake sličnosti sa
neposrednim susedima negiranjem zajedničke kulture, porekla, jezika i istorijskog iskustva, uz
istovremeno stavljanje na pijedestal sopstvene zajednice. Nacionalizam, shvaćen prema definiciji
Ernesta Gelnera kao težnja za poklapanjem političke i etničke zajednice, ispoljen je u najčistijem
vidu. Inflacija nacionalističkog diskursa, - insistiranje na značaju religijske pripadnosti za
pripadnost naciji uz istovremeno shvatanje nacije kao vrhovnog dobra - dovela je do obnove
religioznosti.
SFRJ je bila sekularno, ali multietničko i multikonfesionalno društvo. Čini se da je zvanična
ideologija bratstva i jedinstva bila slepa za etničke i religijske razlike, uprkos tome što se
Jugoslavija upravo po tim šavovima već jednom pocepala. Za vreme komunizma veoma je malo
ljudi bilo upoznato sa verskim učenjima,većinom su se izjašnjavali kao ateisti, da bi sa raspadom
drzave odjednom došlo do ogromnog povećanja broja vernika, nažalost bez adekvatnog verskog
obrazovanja. Početkom devedesetih izmešani su kvazi-patriotizam i kvazi-religioznost sa
istinskom ljubavlju prema domovini i autentičnom pobožnošću. Bilo ih je nemoguće razdvojiti u
poplavi instant vernika i spasioca nacije.
Kada se ima u vidu nedovoljno poznavanje sopstvene, a kamoli tuđe verske tradicije koja se
najčešće sagledavala kroz stereotipnu i iskrivljenu prizmu, smatram da osnovu za dijalog čini
poznavanje svoje i tuđe konfesije. Da bi dijalog bio moguć najpre treba u okviru svoje zajednice
podučavati vernike njihovoj verskoj tradiciji, uz neizbežno učenje poštovanju i toleranciji
pripadnika drugih zajednica. Upoznavanje principa na kojima počiva tuđa religija, drugačije
tradicije i običaji otklonili bi mnoge predrasude i stereotipe, sklonost ka generalizacijama i podelu
na nas i njih. Moje je mišljenje da je dužnost religijskih zajednica da kod svojih vernika razvijaju
uvažavanje i osetljivost za ono drugačije i podučavaju kulturi nenasilja i solidarnosti.
Religijske zajednice su istovremeno i etičke zajednice. Budući da pisani izvori, kako muslimanski,
tako i hrišćanski govore o nenasilju, kao i da muslimani sem Kurana poštuju i Bibliju, verujem da
u vezi usaglašavanja oko zajedničkih etičkih principa ne bi trebalo da bude prepreka.
Takođe, organizovanje čestih susreta na lokalnom i regionalnom nivou može biti značajno. Na taj
način bi članovi jedne zajednice stekli iskustvo drugoga, to jest neposredno stekli uvid u drugu
veru. Smatram da bi kontakti i upoznavanja pripadnika različitih verskih i nacionalnih zajednica,
koji ne bi ni negirali ni apsolutizovali međusobne razlike, već nastojali da istaknu ono što je
zajedničko, značajno doprineli izgradnji poverenja, smanjenju predrasuda i stvaranju povoljne
klime za mirnu koegzistenciju. Malo prostora ostaje za konflikt ako postoji otvorenost za saznanje
o drugima, spremnost da se toleriše različitost i štite tuđa ljudska prava i slobode. Ipak, kada se
uzme u obzir visok stepen autoritarnosti među stanovništvom na Balkanu, činjenica da ovdašnje
verske zajednice nisu do kraja raščistile sa fundamentalizmom u sopstvenim redovima, kao i da
očigledno nema političke volje za suočavanjem sa zločinima i prošlošću, postaje jasno da je
nacionalizam bolest koju nismo preboleli i da, ukoliko ne dođe do značajnih promena, ksenofobija
ponovo može zavladati ovim prostorom.