ovde - vera znanje mir

битнија многа увререња која их уједињују него она која их деле. Као што је наведено у
њиховој заједничкој декларацији, нашли су велики број заједничких тачака:
- уверење у темељно јединство људске породице, и у једнакост и достојанство свих људи
- смисао за светост појединца, његове личности и његове савести
- смисао за вредност људске породице
- сазнање да сила није право/не значи право; да људска моћ није самодовољна и апсолутна
- веровање у то да љубав, саосећање, и снага унутрашње истине и духа имају ултимативно
већу вредност/снагу него мржња, непријатељство и самоинтерес
- осећај обавезе да се буде на страни потлаченог а против потлачитеља
- дубоку наду у то да ће добро надвладати
На подлози ових заједничких убеђења, учесници су изразили своје веровање у то да је дата
посебна одговорност свим мушкарцима и женама религије – да раде за мир, и да су
религиозни људи често издавали своје религијске идеале и обавезе миру. Према њиховим
речима, „није религија та која је изневерила мир, већ су то религиозни људи“…“
Douglas Johnston & Cynthia Sampson, Religion: The Missing Dimension of Statecraft, Oxford
University Press, New York 1994., стр. 313-314. http://tinyurl.com/2s4j8o
******
Већ сам на форуму поменуо тзв. „практични екуменизам“, тј. настојање да се кроз дијалог
између различитих религија/конфесија обезбеде могућности за престанак ратова, решавање
хитних хуманитарних проблема, смањивање тензија у кризним жариштима итд. Какве су
претпоставке и могућности овакве врсте „екуменизма“ тј. „дијалога за мир“ (тј. „дијалога
мировњака“, „дијалога о процесу помирења“ према терминологији проф. Вукомановића)
данас? Другим речима, колики може да буде религијски допринос изградњи светског мира?
Моја оцена могућности интеррелигијског дијалога у служби светског мира је врло
песимистична. Заиста, лидери светских религија ће лако да нађу заједнички језик и осуде
крвопролиће, и то је оно што не би требало ни да се доводи у сумњу.
Међутим, у свету растућег религијског екстремизма, свету који је са друге стране
парадоксално секуларан (али како и у којој мери, то већ зависи од меридијана до
меридијана), у којем се тероризам узима за легитиман метод деловања и остваривања
идеолошких циљева, па му се дода и димензија „божанске ствари“, колико се чује глас
верских вођа?
Индивидуализам узима свој данак. Како човек престаје да буде „биће заједнице“, настаје
тло погодно за развој бројних идеологија и „учења“ која другог не виде као неког од кога
зависи наше постојање већ могу да га гледају искључиво као непријатеља и као неког ко је
сметња „општем добру“, које опет може на себе да навуче маску многих „племенитих
циљева“, у зависности од прилика и потреба. Индивидуализам, тј. недостатак потребе за
„другим“, немање чежње за заједницом и заједништвом, самодовољност, се показао као
најсуровија религија, спремна да на олтар „идеала“ с’ лакоћом положи другога.
Колико се у свету отуђења чује глас религије, у контексту једне од покретачких сила које
граде људску заједницу? Да ли и за савременог човека следеће речи апостола Павла имају
егзистенцијални, или само етички, или да ли уопште имају смисао?
“Jer je sav zakon našao svoje ispunjenje u jednoj reči, u: »Ljubi bližnjega svoga kao samoga
sebe«. Ako se pak međusobno ujedate i izjedate, pazite da jedan drugoga ne istrebite.” (Галатима
5, 14-15)
Ако у будућности „Ја“ постане закон, свет не може да избегне доба „прашумске етике и
атомске технике“ (о. Јустин Поповић). О могућим катастрофама космичких размера, које
прете цивилизацији, нема потребе да се коментарише.