ovde - vera znanje mir

političke pa prema tome i religiozne integracije povlači za sobom rast suicida. Religija može
imati zaštitnu funkciju u odnosu na samoubistvo. Pojedine religije deluju integrativnije od
drugih. Zavisno od toga koliko pojedine religije utiču na svakodnevni život, zavisno od toga
koliko su integrisane u čovekov život imaju veću ili manju zaštitnu funkciju od suicida.
U najčešćem slučaju religija osuđuje suicid. Međutim, postoje i religije koje čak
zahtevaju samoubistvo od vernika (reč je o primitivnim religijama koje su danas već izumrle).
Goti su recimo smatrali da su oni koji umru prirodnom smrću osuđeni da večno trunu u
jazbinama punim otrovnih životinja (Penge, 1997).
Kelti su imali pozitivan stav prema samoubistvu, prezirali su očekivanje starosti. Oni su
verovali da postoji vrt uživanja u kojem žive oni koji sami sebi zadaju smrt, i zastrašujuće
podzemlje u kojem žive oni koji umru od bolesti ili starosti (Penge, 1997).
U Indiji udovice su morale izvršiti “sati”. Sati je običaj po kom udovice moraju da
izvrše suicid jer ne smeju nadživeti svoje muževe. Sati je zakonski zabranjen 1729. godine, ali
ovaj običaj ipak se održavao uprkos pritisku engleske vlasti, i održava se sve do današnjeg
dana (Penge, 1997). Po Dirkemovoj podeli suicida, ovaj tip samoubistva je altruističko
samoubistvo: suicid se vrši ne zbog individualne volje nego zbog obaveze i pritiska društva.
U osnovi ovog tipa suicida ne postoji individualizam nego čvrsta integracija. Društvo isključuje
bilo kakvu individualizaciju.
U antičkoj Grčkoj postojao je jedan poseban stav prema samoubistvu. Smatrano je da
život pojedinca ne pripada samo njemu nego i zajednici. Samoubistvo ima negativan uticaj na
zajednicu, prema tome pojedinac koji hoće da izvrši ovakav čin mora Senatu da uputi zahtev
za odobravanje suicida. Senat to nije rado odobravao. Sokrat kaže: Bogovi su ti pod čijim smo
nadzorom, a mi ljudi deo smo onoga što poseduju bogovi (Penge, 1990). Platon u Zakonima
piše: «U znak kazne, nek se pokopaju na nekom pustome mestu ubice sebe samih. Te neugledne
mrtvace treba sahranjivati bez ikakvih počasti, na nekom neplodnom i bezimenome mestu koje
se nalazi unutar dvanaest državnih delova, nikakva stela, nikakav natpis ne sme obeležavati
humku koja ih pokriva» ( Penge, 1990).
U srednjem veku, u vladavini hrišćanstva, suicid je zabranjen 563. godine. Samoubice se
sahranjuju bez verskih obreda, često se sahranjuju van groblja. Sankcijama je bila izložena i
porodica onoga ko je izvršio suicid. Porodica je bila izložena ne samo religijskim nego i
pravnim sankcijama (Penge, 1997).
U doba humanizma razvija se liberalan odnos prema suicidu. Smatra se da je samouništenje
slobodan izbor, slobodna volja svakog pojedinca. Svaki pojedinac ima slobodu da raspolaže
sopstvenim životom i ovo pravo ne može ni crkva ni država da mu oduzme. Svaka individua
sama uspostavlja konrolu nad svojim životom.
Ovakav stav prema suicidu održan je sve do XIX veka, kada se interesovanje okreće
istraživanju uzroka ovog fenomena jer naglo raste broj samoubistava. U XIX veku odigravaju se
nagle društvene promene koje su poremetile društvenu integrisanost; nastupa urbanizacija i
industrijalizacija, koja je imala raznovrsne posledice. Jedna od posledica je porast suicida.
Pojave kao što su prostitucija, ubistva, alkoholizam, suicid smatrane su moralnim problemima
tadašnjeg društva. Smatrano je da su ove pojave pokazatelji moralnog stanja društva.
Ne postoji ni jedna hrišćanska vera koja ima pozitivan stav prema suicidu. Hrišćanstvo
je zabranilo suicid 563. godine. Samoubice nisu imale pravo na crkvenu sahranu od strane
crkve; na verski obred. Osobe koje su izvršile suicid bile su sahranjivane van groblja, van
grada, bez ikakvih obeležja. Hrišćanske vere smatraju da samoubice nisu ispunile svoju osnovnu
dužnost koju im je Bog dodelio: suicid je protivbožni čin.
U hrišćanstvu, zamišljamo, i Bog je, poput imperatora, imao razloga da se žali: onaj ko se ubija
priznaje da je protivnik njegovih namisli i lišava sebe njegove milosti. Bog je jedini gospodar
nad smrću. Ubiti se znači prisvojiti svevremenost koja ne pripada ljudskom biću nego Gospodu
(Penge, 1990).