ovde - vera znanje mir

društvo i davanje im statusa građanstva.
U svetlu toga razmotrimo da Ustav Republike Srbije, članom 48. propisuje da merama u
obrazovanju, kulturi i javnom obaveštavanju, Republika Srbija podstiče razumevanje, uvažavanje i
poštovanje razlika koje postoje zbog posebnosti etničkog, kulturnog, jezičkog ili verskog identiteta
njenih građana. Ono što se uvek nužno nameće kod bilo koje pravne norme jeste – koliko je to
samo mrtvo slovo na papiru, a koliko se tako nešto zaista sporovodi u praksi. Ukoliko bi se
odgovor na ovo pitanje pokazao kao nezadovoljavajući, moramo imati u vidu, da oživotvorenje
pravne norme nije samo na državi, već odgovornost leži na svima nama. Dakle, bez obzira na to da
li će dijalog dati one rezultate koje smo očekivali, ili, kojima smo se nadali, bitno je u startu ne
zauzeti pasivan stav. Sama činjenica da smo, u okviru svojih mogućnosti i postavljene pravne
mogućnosti u rangu propisa najveće pravne snage u državi, sproveli ma kakve aktivnosti na
podsticanju uvažavanja razlika, pokazuje pozitivan stav i korak ka stvaranju tolerantnije društvene
klime.
Dalje, u razmatranju pravnih propisa treba imati u vidu da se Ustavom Republike Srbije, kao i
Zakonom o crkvama i verskim zajednicama jemči sloboda misli, savesti, uverenja i veroispovesti.
Takođe se zabranjuje verska diskriminacija, kao i izazivanje rasne, verske ili nacionalne mržnje i
netrpeljivosti. Nesumnjivo je da ovakvi propisi moraju postojati, to je zahtev civilizovanog sveta i
civilnog društva.
Međutim, koji su praktični aspekti toga?
Iako bismo mogli ovo pitanje razmotriti na izuzetno mnogo primera, ovom prilikom bih se
zadržala na uvođenju veronauke u škole, što je sigurno bio veliki iskorak države u promociji
religije.
Zakon o crkvama i verskim zajednicama u članu 40. jemči pravo na versku nastavu u državnim i
privatnim osnovnim i srednjim školama, u skladu sa zakonom.
Bez obzira što se pitanje religije može posmatrati sa naučnog stanovišta u ispitivanju njenog
nastanka, istorijkog razvoja, upliva u društvene tokove i slično, činjenica je da je granica između
jednog takvog objektiviziranog pristupa i uticaja na preispitivanje ličnih stavova na iracionalnom
nivou vrlo tanka. Upravo taj neverovatno jak naboj emotivne energije, koji se vrlo često pojavljuje
iz dubine naše svesti, i koji nas nekad i iznenadi svojom silinom i načinom rezonovanja koji kod
nas izaziva, a pojavljuje se kada je reč o religiji, a prevashodno veri, čini jedan od elemenata
razgraničenja od drugih vrsta dijaloga. U svetlu toga, ukoliko je neko ubeđenja da nijedna religija
ne odgovara njegovim ličnim stavovima, zar preispitivanje toga ne bi trebalo da bude na isključivo
ličnom nivou i bez osećanja bilo kakve vrste pritiska. Obrazovanje jeste jedan od načina
oslobađanja od svih vrsta predrasuda, ali čak ni to ne može biti nametnuto. Postavljati nekog u
okruženje u kome bi mu bila nametnuta prisutnost religije, a da on nema mogućnost izolovanja od
takve vrste uticaja može se posmatrati kao zadiranje u njegovu intimu.
Dalje, kao ciljevi verske nastave definisani su na sledeći način: da se posvedoči sadržaj vere i
duhovno iskustvo tradicionalnih crkava i religijskih zajednica koje žive i deluju na našem
životnom prostoru, da se učenicima pruži celovit religijski pogled na svet i život i da im se
omogući slobodno usvajanje duhovnih i životnih vrednosti Crkve ili zajednice kojoj istorijski
pripadaju, odnosno čuvanje i negovanje sopstvenog verskog i kulturnog identiteta.
Međutim, ukoliko pogledamo pravilnike o nastavnom planu i programu predmeta verska nauka za
različite razrede osnovne i srednje škole (kojima su i definisani ciljevi verske nastave), uočava se
da je predviđena sledeća verska nauka: Pravoslavni katihizis (veronauka), Islamska vjeronauka
(Ilmuddin), Katolički vjeronauk, Evangeličko-luteranski vjeronauk Slovačke evangeličke crkve
a.v., Versko vaspitanje Reformatske hrišćanske crkve, Hrišćanska etika Evangeličke hrišćanske
crkve a.v. i Veronauka – Judaizam. Zakon o crkvama i verskim zajednicama poznaje sledeće
kategorije: tradicionlane crkve i verske zajednice i konfesionalne zajednice. Tradicionalne crkve
su one koje u Srbiji imaju viševekovni istorijski kontinuitet i čiji je pravni subjektivitet stečen na
osnovu posebnih zakona, i to: Srpska Pravoslavna Crkva, Rimokatolička Crkva, Slovačka