ovde - vera znanje mir

Prema Aristotelu, za elementarnu definiciju treba podvesti pojam koji se definiše pod najbliži širi
pojam; i utvrditi specifičnost tog pojma u odnosu na širi pojam. Za religiju, širi pojam je kultura,
tj. duhovna kultura (ne u svakodnevnom značenju, već u značenju- sve ono što je stvorio čovek).
Specifičnost je da ima dualističko shvatanje realnosti, dok, na primer, nauka smatra da postoji
jedna realnost u kojoj važe njeni zakoni. Religija razlikuje svakodnevnu realnost i realnost višeg
reda, koja je suprotnost prvoj, sa drugim zakonima i logikom, u kojoj je skoncetrisana sva moć. To
je onostrana, sveta, sakralna realnost. Ove dve realnosti nazivaju se još svetovna i sveta, prirodna i
natprirodna itd.
Osnovni element religije su verovanja, u kojima ideja o onostranoj realnosti dobija konkretniji
oblik. Drugi element su religijske emocije, jer sam pojam onostrane realnosti nije samo
intelektualne prirode, već i emotivne, afektivne. Postavlja se pitanje da li te emocije postoje i
inače, ali u religiji dobijaju poseban značaj, ili postoje samo u religiji. Rudolf Oto (”Sveto”)
smatra da samo religiozan čovek ima religiozne emocije, tj. osećanje apsolutne zavisnosti, nemoći
pred onostranom realnošću. Religijske emocije su ambivalentne: poštovanje i ljubav, a sa druge
strane strah, tj strahopoštovanje. Mnogi autori smatraju da je upravo strahopoštovanje najtipičnija
religijska emocija.
Treći element je religijska simbolika. Religijska bića su, po definiciji, čoveku nedostupna, i zato se
predstavljaju putem simbola. Četvrti element je religijsko ponašanje. U čovekovoj prirodi nije da
bude pasivno zavistan, i zato on utiče na onostranu realnost. Naziv ponašanje, a ne rituali, se
koristi jer svaka religija ima i sistem zabrana, koje nisu rituali u pravom smislu te reči. Naime,
rituali zahtevaju aktivnost, a zabrane odsustvo aktivnosti.
Peti element je religijska organizacija. Nije svaki čovek podjednako sposoban da komunicira sa
onostranim. Još u rodovima se javljaju vračevi, sveštenici, koji u ime zajednice komuniciraju sa
onostranim. Iz toga se kasnije razvijaju organizacije- crkve, a iz njih se izdvajaju manje
organizacije- sekte. Sve religije su kolektivne, pa imaju i organizaciju.
Iz svega gorenavedenog možemo, dakle, zaključiti da je religija skup predstava, emocija, simbola,
tipova ponašanja i tipova društvene organizacije, koji se zasnivaju na ideji o natprirodnoj,
onostranoj realnosti.
Još jednom hvala profesoru Bandiću na svemu, a svim zainteresovanima preporučujem njegove
knjige:
Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko: ogledi o narodnoj religiji, XX vek, Beograd, 1990.
i
Tabu u tradicionalnoj kulturi Srba, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd, 1980.
1. aleksandart Says:
December 3rd, 2007 at 12:48 am
Zaista dobro. Meni ce pomoci.