ovde - vera znanje mir

muškarcima napadom na njihove plemenite telesne delove, otuda nama bliski pojam o veštici
koja kastrira. Knjiga donosi izveštaj o iskustvu jednog dominikanskog kaluđera koji je potražio
jednog mladića koji je tvrdio da je ''izgubio muške organe''.(23) Kaluđer je zamolio mladića da
skine odelo, pregledao telo i potvrdio njegove tvrdnje. Tada ga je upitao da li sumnja na neku
koja ga je možda oveštičarila, odgovor je bio pozitivan i kaluđer ga je odmah uputio da ''što
pre ode kod nje i da je lepim rečima i obećanjima omekša''. Nakon par dana, mladić se vratio
natrag i imao svoj penis opet tamo, gde mu je bilo mesto.
Autori Malja za veštice ne veruju zapravo, kako uvek naglašavaju, da veštice imaju moć da
odstrane penis sa tela. Njega samo čarobnjaštvom mogu da učine nevidljivim. Ali moć žena
udružena sa moći đavola, s kojim su u savezništvu, da izazovu iluzije je enormna, kao što
pokazuje sledeća priča. Autori izveštavaju da veštice ''katkad skupljaju te udove u
pozamašnoj količini, po 20-30, i stavljaju u ptičije gnezdo ili ormar. (24) Pripovedaju o slučaju
jednog čoveka koji je nakon gubljenja svog penisa tražio vešticu, s nadom da ona može da
mu ga vrati, i da je ova:
''Naredila bolesniku da se popne na jedno drvo i dozvolila mu da iz gnezda na tom drvetu, u
kojem su se nalazili mnogi udovi, uzme jedan. Kada je on hteo da uzme jedan veliki, veštica
mu reče: ''Ne, ne uzimaj taj'' i dodala da taj ud pripada jednom parohijskom svešteniku.''
Poslednja rečenica je zanimljiva: čini se da se veštica izigrava sa crkvom i pripisuje jednom
svešteniku (koji je trebalo da živi u celibatu) neobičnu seksualnu potenciju, ali poznata
opsednutost veličinom penisa ostavlja prostor da se pretpostavi da se ovde radi o muškoj
izmišljotini. Malj za veštice je ipak u potpunosti muški dokument, fantazija o zloj prirodi
ženske seksualnosti, sastavljenoj od mitova, biblijskih priča i usmene predaje, kako bi na taj
način legitimilisala kroz crkvu progon samosvojnih žena. Kada se ove predstave istražuju, ne
sme se ni u jednom momentu zaboraviti da Sprenger i Institoris nisu bili nekakvi osobenjaci,
da je Malj za veštice napisan po nalogu crkve i da je hvaljen od strane prominentnih teologa.
Za njih je svaka žena koja je bila spaljena bila kriva ćerka Evina. Čini se da su prevideli da su
na osnovu njihove sopstvene kosmologije, žene proklete njihovom prirodom da slede Evin
primer. Ako je telo u pravom smislu sudbina, kako se mogu oni kažnjavati koji ništa drugo ne
mogu da učine? Ovo pitanje čini se da nije potaklo duše inkvizitora; oni su radosno prionuli
na posao i postupali kao da svaka žena, već kako je slaba, treba da savlada svoje telesne
želje i da oponaša primer svete device bogorodice.
Ah, da, bogorodica. Devica je za hrišćansku crkvu od najveće važnosti; ona je konačno ta,
koja je se od hrišćanskih muškaraca uvek navodi kao svetao primer, onda kada žele da
odbrane crkvu od optužbi za mizoginiju, uprkos jasnim dokazima za to iz vekova crkvene
prošlosti. Zar njoj nije, pitaju ovi muškarci, ukazana najveća čast - u rimokatoličkoj crkvi čak
do stepena idolatrije? Ali, podići žene na podest je jedan od onih omiljenih, licemernih muških
manevara, koji imaju upravo suprotno značenje od onog što se po spoljašnjosti čini. Daleko
od toga da se time slavi moć žena, u svakom slučaju moć ove žene, njima se moć potpuno
otkazuje. Žena koju smo mi na taj način počastvovali je dobra, što znači, njeno ponašanje
odgovara prihvaćenim pravilima, i zato ona ne predstavlja nikakvu opasnost za nas; ne treba
zbog nje da imamo nikakve brige. Bogorodica je u svakom slučaju prilično beznadežan
primer uloge za druge žene; za nas je prosto nemoguće da činimo ono što i ona. Kako
rimokatolička, tako i anglikanska crkva, istrajavaju na doktrini bezgrešnog začeća i
bogorodičinog devičanstva, ne dopuštajući tako seksualnosti njeno prirodno funkcionisanje
čak i u braku. Bračni celibat dopada se malom broju žena, i čak ni monahinje nisu u situaciji
da oponašaju bogorodičine vanredno neseksualno materinstvo. Sve se slaže: priča o rođenju
Hristovom, daleko od toga da poboljša status ženskom polu, nije ništa drugo do još jedan
primer za to da se hrišćanstvo začelo u gađenju od seksa i u gnušanju od žena, postavljajući
istovremeno normu, koja je nepostiživa. Prirodno je da odbijaju tradicionalisti Anglikanske
crkve ženama sveštenstvo. Svaka žena je Eva, a nijedna od nas nikad neće biti Bogodica.