ovde - vera znanje mir

папске доминације и поновно откривање изворног Јеванђеља. У нашем екуменском веку,
овакав начин прослављања Реформације је на неки начин застарео. Истина је да
Протестанти настављају да се сећају великих егзегетских открића Мартина Лутера која су
била веома контроверзна у шеснаестом веку. Како било, Римокатолички истраживачи
Мартина Лутера данас се придружују Протестантским историчарима у представљању
Лутера као “оца у вери” као и у тврдњама да је свеобухватна обнова мудрог библијског
схватања вере, зиста представљала један од највећих Лутерових егзегетских и теолошких
увида. Али као Протестанти ми треба да будемо на опрезу у погледу неких мање добрих
аспеката Лутеровог темперамента, који нису прихватљиви уколико се жели мирољубива
теолошка расправа. У Аугзбуршком исповедању вере из 1530. мирољубиво решење
теолошких неслагања било је онемогућено не само папским захтевима да му се
Протестанти подчине, него такође и опирањем Протестантске стране да врати ранију
црквену имовину, која је на Протестантским територијама била одузета. Напори Филипа
Меланхтона на успостављању јединства на бази компромиса били су безуспешни.
Реформација, која је као свој почетни циљ имала обнову црквеног живота на основу
Јеванђеља, постала је повод за раздор унутар Западне цркве. Последица тога није била само
црквена подела, већ и векови крвавих ратова између конфесионално различитих делова
Европе, и грађанских ратова унутар самих тих делова. Успостављање засебних
Протестантских цркава није донело доказе о успеху Реформације, већ о њеном трагичном
промашају. Овде имамо на уму управо тај разједињујући ефекат који је Реформација имала,
и који је њену епоху учинио значајном за светску историју.
Друге хришћанске цркве могу желети да понуде сопствене критичке судове о сопственој
улози у трагичним догађајим, не само у периоду Реформације, већ и током читаве
западноевропске историје. Самокритика је много кориснија од конфесионалних
сучељавања. Али, као Протестантски теолог који сматра да има посебну службу у
уједињавању универзалне цркве као потенцијално корисне и зато жељене, могу да
приметим да деловање виших црквених служби током средњег века и касније, није увек
било на корист ни хришћанском јединству ни миру међу европским народима.
Самокритична процена папске улоге у историји Европе, може бити кључна за уклањање
дуговремених предрсуда о улози Рима у хришћанској цркви, и може омогућити признање
да Рим својом службом може донети корист породици хришћанских цркава.
Као што сам раније рекао: садашњи напор хришћанских цркава да самокритички
преиспитају своју улогу у неким од најболнијих епизода европске историје, може бити
њихов први допринос узрастању културног саморазумевања у економски и политички
уједињеној Европи. Такав процена треба да укључи и неке самокритичке осврте на улогу
бројних цркава у историји европских национализма. У прошлим вековима, поједине
конфесионалне традиције веома су допринеле стварању националног идентитета појединих
европских народа. Пруска, и друго немачко царство у коме је Пруска доминирала, биле су
изразито протестантске земље, док је Пољска нација и до данас остала Римокатоличка
нација. Слично томе, до седамнаестог века, Британија је била водећа протестантска нација у
Европи, нарочито у поређеу са Шпанијом. Велика блискост европских цркава појединим
нацијама није водила замо интензивирању националног супарништва, већ и настојању обе
стране да се у време рата позивају на Божију помоћ.
Европски национализам је био страна и чак чудана појава у хришћанској културној
традицији. Ова чудноватост се састојала у религиозном истицању једне нације. Извор ових
секуларистичких веровања у нарочиту обдараност можда се може открити у раном периоду
надметања између Француске и Немачке за наследство средњевековне Каролимагне.
Касније, као супротстављање идеолошким тврдњама средњевековоног Немачког царства,
француски писци су изразили мишљење о избраности и мисији њихове нације у односу на
остатак хришћанског света. На сличан начин, у шеснаестом веку, енглески и шпански