ovde - vera znanje mir

ванђељу, чије је семе, развијајући се, олакшало трагање које је у ренесанси изазвала грчка
мисао. Текстови о правима човека, чак и у оним тачкама у којима беспоговорно стоје на
хришћанским принципима, претпостављају хришћанско наслеђе, а то значи не само конкретан
систем размишљања и конкретну слику света, образовану уз допринос хришћанског и
грчког духа, него и традицију самокритике и покајања.
Француска револуција, истичући “света права људи и грађана”, формулисала је та начела
“уз присуство Највишег Бића и очекујући Његов благослов и Његову благодат”. Друге, касније
декларације постају неутралније и избегавају осврте на надљудско Начело. Аутономија
човека јасно се уздиже и цела грађевина заснива се на природном праву. Као основа поставља
се људски разум, а понекад долази и до обожења логике. На овом месту искрсава
прва интервенција хришћанске мисли: да ли су људска права само недоумица и ствар
људског промишљања или су урођена?
Иза познатих декларација крије се спорна идеологија. Преовлађује концепција да је човек
аутономно биће које само по себи може да се развија, првенствено помоћу ума и сопствених
унутрашњих сила. То теоретско залеђе људских права прилично је поједностављено;
наиме, ослања се на антропологију која је равнодушна према координатама тајне о човеку…
Кроз текстове декларација о људским правима провејава лагани хипероптимизам у односу
на људску природу. Међутим, последње деценије допринеле су развијању дубље спознаје о
зверству човека, развијању свести која често води у очајање. Историјски догађаји све јаче
наглашавају трагичност човека и контрадикторност његове природе. Свакодневни живот,
око нас и у нама, показује снагу коју има преступ, оно што се у хришћанској терминологији
назива грехом.
У свакој прилици се говори о људским правима, а скоро сви их, када могу, крше. Теоретско
признавање људских права није довољно. Овде не недостаје знања већ воље. Због тога се
данас, када је реч о декларацијама о људским правима, више говори о разочарењу него о ентузијазму.
На крају, прећутно “право” сваког моћника постало је право гажења слабијег од
себе.
У модерном вишеобразном друштву велику опасност по кршење људских права не представља
само држава, чије разне декларације покушавају да заштите појединца, него и различити
други облици вандржавне владавине који на разне начине газе права човека. По хришћанском
схватању, у људском бићу постоји урођена антиномија између трагедије људског
греха и могућности његовог надилажења…
Искључиво наглашавање права човека без њиховог усаглашавања и односа са дужностима
схватљиво је за првобитне декларације, с обзиром на то да су оне биле изнедрене у доба револуција
против државних власти и да су настојале да заштите грађане од арбитраже државе.
Данас, међутим, у трезвеној клими васељенске, саборне перспективе, та једностраност
мора се надићи. Изолација права од одговарајућих обавеза прети да уништи сама људска
права, јер се губи равнотежа. Основни елемент у човековој ипостаси и човековом достојанству
није само да се избори за права него да има и одговорност за оно што чини. Једнострано
наглашавање права олакшава њихову злоупотребу и, осим тога, прети да одведе у некакву
болесну индивидуализацију. Управо је за чврсту подршку тих права потребно упоредно
наглашавање дужности и одговорности.
Исто тако, јасна је потреба за усклађивањем индивидуалних и друштвених права. Правилан
исказ није искључиво “моја права” или “његова права”, већ “оба”, у заједничком односу.
Тачан однос одређује јеванђелска реч: “Љуби ближњега својега као самога себе” (Мк 12,
31). Реч је, напокон, о надилажењу тебе и мене, о уздизању у заједницу личности.
На овом месту ми, хришћани, идемо у корак са средишњим индијским искуством које је одлично
изразио Махатма Ганди у одговору (1947.) генералном директору Унеска X. Хакслију:
“Сазнао сам од своје неписмене али мудре мајке како сва права која заслужујемо да ужи-