ovde - vera znanje mir

Često se spominje, sa jedne strane vraćanje veri, a sa druge strane, da nije u pitanju vraćanje veri u
pravom smislu, već samo priklanjanje folkloru, pojedinim običajima, racionalizacija vere u službi
ispunjenja nekih drugih ciljeva i slično…
Ali, koliko zaista možemo biti strogi u razmatranju vere kod pojedinca?
U diskusiji je navedeno nešto što me je navelo da razmišljam na ovu temu. Naime, rečeno je da se
crkva ne sme smatrati kao uslužni servis, da nije cilj religioznog života samo odlaziti u crkvu i
„primati“ obrede, već tu postoji mnogo lepša, tananija nit – prisustvovanje zajedničkim
okupljanjima, druženjima, jačanje osećaja zajedništva, pripadnosti… dakle, postavljanje crkve kao
mesta koje nije centar vere i religije samo po sebi, nego zbog ljudi koji je čine, zbog ciljeva koje je
postavila svojim vernicima da ih ostvare i podrške koju im pruža u tome.
A onda sa druge strane, u svojoj potrazi za informacijama na ovu temu, naišla sam na neki tekst na
internetu u kome se pravoslavni vernici podsećaju da slave predstavljaju odavanje počasti
određenom svecu, a ne prostu priliku za ljude da se okupe (moram da priznam da sam osetila
prilično jasan prizvuk kritike u njemu).
Nisam mogla da se ne zapitam zašto se to mora posmatrati na tako jednostran način, pogotovu u
kontekstu rečenog da crkva treba da zbližava ljude.Ako slava predstavlja povod da se ljudi okupe
u dobrom raspoloženju, da slave zajedno, da jedna porodica nesebično ugosti druge, zar nije to
upravo jedan od načina da se pojačaju veze među rodbinom i prijateljima, znak međusobnog
uvažavanja? Još, ako je povod tome upravo razlog koji ima u sebi religiozne elemente, zar nije to,
na neki način priznavanje korena i tradicija porodice i očuvanje duha veroispovesti? I ne samo to,
u slučajevima kada vam gosti na slavi budu ljudi iz drugih zemalja i drugih verosipovesti, koji
naše običaje ne poznaju, to nije samo jedno novo iskustvo za njih, već poseban način
promovisanja vere, duha zajedništva i drugih vrednosti koje ona podržava.
Danas ljudi žive životom za koji se kaže da postaje sve brži. Okrenutost svakodnevnim potrebama,
sitnim stvarima, ali neophodnim, težnja ka ugađanju svojim interesima, sve veći apetiti u svakom
smislu - koliko vremena to ostavlja za duhovnost? Za one koji stvarno veruju, verovatno dovoljno,
a za one druge – pa, mogli bismo da pokušamo da budemo tolerantniji. Zar ne treba upravo crkva
da ima sluha za životne tegobe svojih vernika i da im pomaže da ih prebrode? Onda, da li je veći
vernik onaj ko posti (a danas ima toliko posnih đakonija, da se post teško može doživeti kao bilo
kakvo odricanje) ili onaj ko okuplja drage osobe ispred sveće onog sveca koga njegova porodica
tradicionalno slavi, pa čak iako ne ispoštuje sve veske običaje pritom.
Crkva svakako ne treba da se povinuje svakojakim zahtevima vernika i ostalih zajednica pred koje
bude postavljena, jer ne sme da izgubi svoj identitet, osnova na kojima počiva. Ali imati
razumevanja i primeniti malo drugačiji pristup stvarima, to svakako može. Crkva nije institucija
koja treba da bude daleka od svojih vernika, baš naprotiv, treba da im bude pristupačna, i tek
prihvatajući ih sa ubeđenjima koja imaju usmerava u pravcu onoga što prihavata kao istinsku veru.
Sa druge strane ne bih ovde istakla samo kritiku na račun crkve.
Opisujući načela crkve prema abortusu postavljeno je pitanje opravdanja istih. Činjenica je da ovo
pitanje može biti predmet rasprave u kome bi se čulo mnogo kontradiktornih stavova. Raspitujući
se u svom okruženju o tome, naišla sam na jedno interesantno viđenje stvari – generalno, i nauka
je protiv abortusa, uzimajući u obzir koje sve posledice na zdravlje može da ostavi (što je, bez
obzira na to koliko je napredovala medicina, činjenica). Dodajmo ovome da iako je pravo žene da
donese odluku o abortusu podvrgnuto izvesnim ograničenjima u vremenskom, pa čak i u
proceduralnom smislu, zatim da neke moderne države (setimo se pre par meseci Poljske) i dalje
postavljaju pitanje da li treba dozvoliti abortus ili ne, pa zatim još moralne dileme koje mogu uzeti
učešća u debati po ovom pitanju. Naravno, ovo možemo posmatrati i sa aspekta rešavanja
socijalnih problema u društvu. Ali, bez obzira na dužinu institucionalizacije ovog prava, činjenica
je da će se kontradiktorni stavovi po pitanju opravdanosti abortusa javljati kako među
pojedincima, tako i među brojnim grupama, nekad i liberalnijim nego što je verska zajednica, pa
čak i, kao što smo videli, na nivou država. Onda ne bi trebalo da nas čudi što je crkva među njima.