ovde - vera znanje mir

Dobar tekst. Kolega, koliko mogu da primetim Vas zanimaju konflikti i drustveni
sukobi…nekako Vam se to prozima kroz sve teme na Bos-u, koliko sam primetio.
Onda ste citali nesto i od Marksa, sigurno, ne?
2. mbogicevic Says:
February 6th, 2008 at 8:50 pm
Hvala Aleksandre. Više me interesuju socijalni problemi, socijalne nejednakosti i
distribuntivne nepravde (odnosno socijalna pravda), što je čest uzrik sukoba, pa sam u tom
smislu nužno usmeren i na društvene konflikte. A svakako da sve ovo navedeno ne
zaobilazi ni Marks svojim učenjem. Njega ne može čovek nikako zaobići: sociologija,
politička antropologija, sociologija porodice, filozofija, socijalna politika…Verovatno ima
još neki predmet gde sam ga učio. Ali nisam procitao ni jedno njegovo delo ako na to
misliš. A što?
3. aleksandart Says:
February 6th, 2008 at 11:24 pm
Pitam. Svi nekako imamo licni pecat kada je u pitanju neka naucna oblast koja nas
zanima…kao sto je kod mene kultura i jezik.
Za pocetak moja preporuka tebi od Marksa jeste Manifest komunisticke partije…pa ostalo.
Ako se ne varam ili gresim, studiras ekonomiju?
4. mbogicevic Says:
February 8th, 2008 at 1:56 pm
Ne, ne studiram ekonomiju. Na Fakultetu Politickih Nauka sam, smer socijalna plitika i
socijalni rad.
5. aleksandart Says:
February 8th, 2008 at 6:52 pm
Super. U Beogradu ima jako lepih smerova na FPN-u, meni bi bilo tesko da se odlucim
koji bih…ali sociologiju volim jako.
Mirom do saradnje i saradnjom do sreće. Od obraćenja do mira.
Thursday, January 24th, 2008
Mir i međusobna saradnja, kako je to već govorio Aristotel, uvek su imali velikog udela u našem
«srećnom životu» (Aristotel). No da li će do njega doći među crkvama i državama, uvek je
zavisilo od niza okolnosti. Premda se po čuvenom nemačkom vojnom teoretičaru Moltkeu (rođen
1800. godine) u ratu razvijaju «hrabrost, nesebičnost, vernost dužnosti i požrtvovanje sa
zalaganjem života», oni koji su prošli kroz sve užase Vukovara, Srebrenice, Sarajeva i Kosova
radije bi hteli svet bez tih vrlina nego ratno stanje sa tim vrlinama. Dodajmo da je nemački narod
dao dva velika imena u vezi rata i mira. Karlo fon Klauzevic (rođ. 1870.) napisao je čuveno delo
koje nosi naziv «O ratu»; nemački filozof I. Kant napisao je «Raspravu ka večnom miru». Misleći
na Balkan, veliki engleski i svetski političar dvadesetog veka Vinston Čerčil pisao je o njemu kao
«prostoru s previše istorije», gde je opšta struktura za sve balkanske narode manje više bivala
negativna. Mir je otuda u devetnaestom i dvadesetom veku za srpski, a i za druge balkanske
narode daleko više bio ideal i težnja nego konkretna stvarnost. Podsetimo se: mi Srbi u prvoj
polovini 19. veka imali smo dva krvava ustanka protiv Turaka (1804. i 1815. godine), zatim
Srpsko-turski rat (1876.), Balkanske ratove (1912-13.), Prvi (1914-18.) i Drugi (1941-45.) svetski
rat, i najzad rat pod Miloševićem. Sećajući se svih užasa i stradanja u ovom poslednjem ratu
(1990-94.) često sam se pitao: koja zajednica, koji autoritet i pojedinac na ovim prostorima najpre
mogu da obezbede stanje mira na duži vremenski period? Pošto to ovde nije polazilo za rukom ni
političarima, ni vojnicima, ni međunarodnim institucijama, shvatio sam da se stanje našeg dugog
istorijskog mira najefikasnije uspostavlja sa stanjem našeg mira sa Bogom, pa bez individualnog
mira nema ni onog socijalnog. Hrišćani i istorijske Crkve otuda danas mogu mnogo da doprinesu
uspostavljanju trajnog mira na balkanskim prostorima. Prvo, moliće se za mir, zatim, zalagaće se