ovde - vera znanje mir

gledanje tuđim očima, ne može biti znak zdravlja pojedinca, već pre njegovo otuđenje od sebe i
svojih mogućnosti. Time što preuzima tuđi lik, on vrši izdaju svoje ličnosti!
Ovo što sam rekao ne znači da bi trebalo odustati od pokušaja da se isprave neke duboko
ukorenjene ideje, verovanja, vrednosti, navike, sklonosti i uspomene koje je narod stvorio o
sebi tokom dugih vekova: kolektivno svesno i nesvesno jednog naroda! Svaki pokušaj ne uspeva,
ali bez pokušaja nema uspeha. Ivo Andrić reče: niko ne može da ispravi krivu Drinu, ali nikad ne
bi trebalo prestati da se ona ispravlja!
Živeti sa razlikama
Tolerancija ne podrazumeva samo pravo onog koji drukčije misli da brani svoje ubeđenje, nego
i pravo njegovog sagovornika da ne uzme zdravo za gotovo ono što ovaj misli. Čak i više od
toga: jedan mislilac sumnja u istinitost vlastite misli, pa je neprekidno ispravlja, dopunjuje i
proverava. Od onoga ko to ne čini prema sebi, ne može se očekivati da to čini ni prema drugome.
Sve dok se neka ideja proverava, ona se ne obožava: nismo u njenoj vlasti! Tolerantan razgovor
sprečava da se pojedinac (društvo, kultura) poistoveti sa svojom idejom ili dogmom, jer tog
trenutka započinje proces pretvaranja ideje u ideologiju: ideja gubi svoju kognitivnu vrednost i
preuzima normativnu ulogu: umesto da opisuje kako ljudi misle i delaju, ona propisuje kako
moraju da misle i deluju!
Ovo pretvaranje kognitivne ideje u normativnu može se pratiti na tri plana: duhovnom,
društvenom i ličnom. Svaka ideja izrodi se u ideologiju, svaki pokret u organizaciju, svaka
ličnost u tirana. U razgovoru kao igri pitanja i odgovora, kao duhovnoj igri, traži se istina, a ne
pobeda nad sagovornikom: ovde je svaka pobeda jalova, pobeda slomljenih krila! Ratko Božović
pronicljivo ističe: »U igri se takmičimo sa ljudskom granicom, a ne sa protivnikom!« A granice i
postoje da bismo ih prelazili.
Ako drugi nije ništa drugo do jedna drukčija mogućnost mene samog, moga mišljenja,
verovanja i delanja, onda ga ne mogu doživeti kao protivnika ili neprijatelja: on je odgovor na
pitanje koje dolazi iz mene samog! Čak i onda kad je njegov odgovor pogrešan i grešan, ja mogu
da odbacim odgovor, ali ne i njega. Ako nam je hrišćanstvo darovalo ljubav kao zapovest, koja
onda uključuje i ljubav prema netrpeljivima, onda se iskren razgovor može smatrati dobrim
načinom da se dođe do drugog i da nas on razume na najbolji mogući način. Biti trpeljiv i prema
netrpeljivima jeste velikodušno. Svakako je bolje biti preterano trpeljiv nego preterano
netrpeljiv. Otvoriti se mislima drugih ljudi podrazumeva i otvaranje mislima netrpeljivih, ali ne i
prema njihovim delima. Tako je, na primer, u satirama grčkih pisaca bilo dozvoljeno čak i ruganje
bogovima, ali se niko nije usudio da ometa obredne radnje ili da ruši kipove bogova. Isak
Baševis Singer ima pravo kada ističe: »Kad udarite njega, zapomaže. Ali ako druge tuku, tad
razvija teoriju«.
Sigurno ima životnih prilika u kojima je opravdana upotreba nasilja samoodbrana,
odbrana dece i nemoćnih itd). Biti uvek trpeljiv prema netrpeljivom znači ovekovečiti
njegovu drskost. Nema sumnje da svako društvo, putem svojih zakona i sudova, neka
ponašanja zabranjuje i kažnjava, ali reč je o tome da društvo ne sme da zabranjuje i
kažnjava misli i verovanja svojih članova. Može jedino da ih osporava mišlju i
verovanjem.
»Zaratiću sa njima mačem svojih usta.« (Otkrivenje Jovanovo, 2,16)
Ima li trpeljivost granica? Ako usvojimo stav da treba biti trpeljiv prema svima, onda to
podrazumeva i trpeljivost prema onima koji sami nisu trpeljivi. U tom slučaju trpeljivost je
apsolutna, uz opasnost da sama sebe dokine: trpeljivost prema netrpeljivima je
samoporažavajuća! Ako usvojimo stav da ne treba biti trpeljiv prema netrpeljivima, onda je
ograničavanje trpeljivosti u izvesnim okolnostima dozvoljeno. U tom slučaju napušta se načelo
doslednosti: svaki izuzetak jeste kršenje usvojenog načela! Zato je trpeljivost sporna reč i reč