ovde - vera znanje mir

zapada, musliman je kriv pre nego što se i dokaže njegova krivica, dok je zapadnjak nevin dok
se ne dokaže da je kriv” (isto), već i muslimanske zemlje koje nisu u otvorenom sukobu sa
Zapadom. Da li da uzmem sebi za pravo i kažem da je sve ograničeno, samo je ljudska
mržnja neograničena? Autor dalje opisuje atmosferu koja vlada u džamiji: “U parku Finsbery
stičete utisak da svako posmatra svakog. Neki konstantno gledaju netremice u druge i
odmeravaju ih. Vi se pri tom pitate da li je to osoba iz alžirske tajne službe, ili možda jordanske,
ili neko povezan sa imamom ili nekom drugom organizacijom, ili možda samo neki nedužan
vernik...” U ovome se vidi kako se jedna univerzalna religija, kad se “poškropi” svetovnim
interesima, u ovom slučaju političkim, pretvara u svoju suprotnost. To jest, umesto da tumači
svet i da širi naše horizonte, ona ih reducira na jednu simplifikovanu sliku sveta u kojoj se sve
vidi u kategorijama prijatelj-neprijatelj, a ove u one poslednje spadaju i pojedini pripadnici
vlastite religije. U kompleksnim modernim društvima, a naročito u onima koja su u anomičnom
stanju, a u takvom se nalaze mnoge islamske i balkanske zemlje, jača potreba za neprijateljima i
žrtvenim jarcima, novim ili starim i oprobanim. Hanc Ginter-Stobe lepo kaze: „Neprijateljski
odnos uprošćava složenost, i na taj način pruža osećanje smisla koje je osnov za njegovu
privlačnost” (Štobe, 1999:32). Ta funkcija religije, da može da nam služi kao mapa za
orijentciju u svetu, je vrlo dobro iskorišćena u modernim sukobima. Npr. islamske grupe
gledaju na ono što se dešavalo u Bosni i u Zalivu kao nastavak hrišćanskog krstaškog rata, i
zato zaključuju da se moraju na sve moguće načine naoružati protiv hrišćanskog Zapada. U
skladu sa ovim postaje uočljiva jedna zanimljiva pravilnost, koju je uočio isti autor: “Da vrlo
često tumačenje jednog sukoba može, namerno ili ne, biti iskorišćeno za sam taj sukob” (isto,
33), a to se i dešava kada je reč o religioznoj dimenziji savremenih konflikata.
Uopšte, u prethodnom delu, navođenjem brojnih primera iz dalje i bliže prošlosti, kao i
sadašnjosti, htela sam da idem obrnutim redosledom od uobičajenog. Ne da najpre definišem
toleranciju, i njen odnos sa religijom uopšte, kao i sa različitim nivoima na kojima se ona
ispoljava, već da kasnije dođem do onoga na šta su mnogi naučnici ukazali i sada ukazuju.
Naime, Đuro Šušnjic je u svom delu “Religija i tolerancija” lepo ukazao zašto je ona neophodna
kako u teoriji, tako i u svakodnevnom životu. Kao što dijalog i tolerancija obogaćuju naš život,
jer upoznajući i uvažavajući druge, upoznajemo i uvažavamo sebe, sebe u onom drugom koji
se eto desio da se razlikuje od nas, isto važi i za verski dijalog i toleranciju (Šušnjic, 1997:197).
Tolerancija je neophodna i počiva na nekoliko pretpostavki – na ontološkoj pretpostavki o
nedovršenosti ljudskog bića (pa su mu potrebna druga bića da bi živeo i razvio se),
gnoseološkoj pretpostavci o ograničenosti naše spoznaje (pa su nam potrebni drugi ljudi da je
prošire), na aksiološkoj pretpostavki o relativizmu grupnih vrednosti (pa je nužna njihova
razmena; isto, 200), kao i na bogatom ljudskom iskustvu i praksi, koja nam ukazuje do kakvih je
sve zala netolerancija (uključujuci i versku) dovela čovecanstvo. Ona je danas, kao što ukazuje
Šušnjić potrebnija nego ikad, jer je “svet podeljen na sve moguće načine”. Tako apostol Pavle
u Poslanici Korinćanima kaže: “Ima na svetu bog zna koliko različitih glasova, ali nijedan nije
bez značenja”, a Sv. Otac Mitrofan: “Naše je ono što damo drugima:”
Empirijski deo
Cilj ovog istraživanja 150 bio je da se utvrdi kako odabrana grupa ispitanika vidi odnos
religije i tolerancije, znači akcenat je stavljen na tzv. kognitivnu dimenziju stavova, a ne na
konativnu, mada se pretpostavlja da iz određenih stavova proizlazi i određeni oblik delovanja
odnosno makar tendencija prema određenom obliku delovanja. Za ovu svrhu odabrala sam
upitnik, trudeći se da pitanja budu jasna i precizna, da ne budu komplikovana, a da budu
interesantna potencijalnim ispitanicima.
Pri tome se i ovde kao i kod svakog upitnika javljaju određene “opasnosti”, poznate iz
sociološkog metoda, ali koje ne umanjuju značaj ove tehnike za prikupljanje podataka. Uzorak