ovde - vera znanje mir

državnim i nacionalnim razvojem" (Benz, 1991: 191). To je nametalo i nameće opasnost da se
svojevrsni maksimalizam i mesijanizam, koji je karakterističan za sve monoteističke religije pa i
hrišćanstvo, prenese na nacionalno područje. Rusija je videla sebe, posle pada Vizantije i
Konstantinopolja (1453) i slovenskih pravoslavnih naroda pod tursku vlast, kao poslednji
bedem pravoslavne religije i legitimnog naslednika Vizantije. Tako je mitropolit Zozimos pisao
da je "sam Bog sada poslije svetog Vladimira postavio Bogom izabranog, u vjeri odanog, Ivana
Vasiljeviča, 150 za cara i vladara cijele Rusije - kao novog cara Konstantina za novi Carigrad -
Moskvu" (Benz, 1991: 159). Srbi su sebe, za vreme borbe protiv Turaka, videli kao hrišćanski
bedem protiv islamskog nadiranja, a sam Kosovski boj, na koji je car Lazar izašao pred
nadmoćnog neprijatelja, tumačen je kao pobeda carstva nebeskog nad carstvom zemaljskim.
Ova veza religije i nacije kod pravoslavnih naroda je, može se reći, još više produbljena pod
turskom vlašću. Naime, kako u islamu religija nije odvojena od politike, i kako islam, s
obzirom da je reč o tzv. religijama knjige, objavljenim preko proroka od samog Boga, priznaje
određenu vrednost judaizmu i hrišćanstvu u odnosu na tzv. paganske, mnogobožačke religije,
tako su i Turci omogućili hrišćanima da koliko - toliko nezavisno opstoje unutar Turskog
carstva. 151 S tim u vezi su pravoslavni sveštenici imali ne samo religijsku već i svetovnu vlast
nad svojom pastvom (millet-bashi). Tako Ware ističe da carigradski patrijarh nije bio samo
duhovni, već i svetovni lider grčke nacije, i kako se politički i svetovni život u potpunosti
organizovao oko crkve, to je još više vodilo do konfuzije između pripadnosti pravoslavlju i
nacionalne pripadnosti (Ware, 1997: 89).
Iskušenja etnofiletizma i nacionalizma prisutna su i danas, u periodu promena koje se
dešavaju u pravoslavnim zemljama. Posle sloma sistema i crpljenja njegove legitimizacijske
osnove u komunističkoj ideologiji i monopolu komunističke partije kao avangarde radničke
klase, na pijedestal se podiže nacionalna država, a javlja se i svojevrstan "crkveni
nacionalizam" (Popović - Obradović, 2004: 135). Uz to se javljaju razne "metafizičke i
eshatološke spekulacije" koje "pravdaju novi socijalni poredak" (Kuljić, 2002: 104), a koje
Pravoslavna crkva, ekonomski i duhovno oslabljena posle vladavine komunizma, ne može da
kontroliše. Svojevrsno uvođenje višepartijskog sistema odozgo, bez njegovog uporišta u
političkoj kulturi i civilnom društvu, nepostojanje odgovorne političke i intelektualne elite,
naglo siromašenje velikog broja građana, pogoduju jačanju ovakvih pseudo - metafizičkih i
pseudoreligijskih konstrukcija ("Srbi kao nebeski narod", "Srb je Hristov - raduje se smrti",
"Ruska crkva bez granica", "Hristos je naša sila, naša ruska sila"), koje zapravo predstavljaju
svojevrstan uprošćen odgovor na složenost i izazov savremenih svetskih globalnih tokova. One
svakako ne pogoduju stvaranju multikulturalnog društva i negovanju tolerancije prema drugim
religijskim i nacionalim grupama, s kojima se, igrom slučaja ili Božjim proviđenjem (odn.
iskušenjem, da bi se tako proverila naša pravednost i bogougodnost), živi na istom prostoru.
Istina je da sve religije knjige (judaizam, hrišćanstvo, islam), samim tim što su
objavljene preko proroka i pretenduju da poseduju univerzalnu istinu, i pored neizostavne
etičke dimenzije, koja je prisutna u njima, sadrže, zbog ovog svog maksimalizma, i opasnost da
se ideologizuju i instrumentalizuju za sukob i netoleranciju prema onim drugima,
"neverujućima". Ovo iskušenje naročito je veliko za pravoslavlje, budući da je, zbog pada
pravoslavnih naroda pod tuđu vlast i posle vladavine borbenog ateizma, ono igralo svojevrsnu
nacionalnu i državotvornu ulogu. U tom kontekstu se moraju razumeti maksimalističke izjave
jednog, inače suptilnog teologa kao što je Justin Popović, kada kaže: ili evropski čovek ili
Rastkov Bogočovek (Popović, 1998: 202).
Međutim, dužnost hrišćana (pa i pravoslavnih hrišćana) velika je na ovim prostorima,
gde je u prošlom veku zapravo vladao paganski bog Mars (bog rata), 152 i koja vape za
tolerancijom i istinskom (ne samo deklarativnom) primenom načela multikulturalizma, jer
hrišćanstvo, pored vere i nade, zahteva i ljubav prema bratskim ljudskim bićima. Jer "I ako
imam dar proroštva, i znam sve misterije i posedujem sva znanja; i ako posedujum svu veru,